Najgore je prošlo

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Najgore je prošlo, ali će loše po svemu sudeći potrajati.

Da li su na smirivanje situacije u arapskim prestonicama uticali Obamini apeli tamošnjim liderima, ili zamor demonstranata koji su manje ili više nasilnim protestima zbog američkog filma koji kleveta proroka Muhameda rekli svoje, nije toliko važno koliko procena zvaničnog Vašingtona da će neka vrsta opsada američkih ambasada na Bliskom istoku – potrajati.

Pojavile su se, uz to, i nove komplikacije. Marinci koji su upućeni u Sudan, da bi dodatno zaštitili diplomate i drugo osoblje ambasade, vratili su se, posle odbijanja vlade da im dozvoli ulazak u zemlju.

Oko 50 američkih specijalaca stiglo je, međutim, iz svoje baze u Španiji u prestonicu Jemena, Sanu, sa istom misijom, ali pitanje je koliko će tamo ostati, posle saopštenja jemenskog parlamenta da moraju odmah da odu jer je prisustvo stranih vojnika na jemenskom tlu – a pogotovo američkih – neprihvatljivo. Vodeći jemenski političari ovim povodom tvrde da bi boravak američkih vojnika u zemlji „otvorio vrata pakla i teroristima dao izgovor” da pojačaju svoje aktivnosti.

Novo je i da je Stejt department naredio evakuaciju manje važnog osoblja i članova njihovih porodica, diplomatskih i nediplomatskih, iz misija u Tunisu i Sudanu, uz upozorenje svojim državljanima da ne putuju u te zemlje, a ako su se tamo zadesili da ih odmah, kao nebezbedne, napuste.

Na unutrašnjem planu, pošto je vrhunac protesta prošao, na dnevnom redu je dilema koliko će to uticati na Obamine izglede za reizbor jer je nesumnjivo da ova kriza ima i unutrašnje reperkusije s obzirom na to da je spoljna politika sve do pre nekoliko dana bila jedan od jačih predsednikovih aduta. On je, uostalom, kao vrhovni komandant naredio rizičnu akciju u kojoj je ubijen državni neprijatelj broj jedan, Osama bin Laden, okončao je besmisleni i skupi rat u Iraku, a američko angažovanje, premda „pozadinsko”, bilo je ključno i za uklanjanje režima pukovnika Gadafija…

Ali ubistvo američkog ambasadora i još trojice diplomata u Bengaziju, prizori kako razjarene mase pale američke zastave i jurišaju na ambasade – sva ranija postignuća guraju u drugi plan. Ovaj žestoki talas antiamerikanizma, jedan od najvećih dosad, knjiži se na njegov račun, kao dokaz neuspeha njegove bliskoistočne strategije, odnosno njegovih napora da u najnestabilnijem delu sveta promeni imidž Amerike i ulogu njene sile.

Obamine namere u tom pogledu, obrazložene u mnogohvaljenom govoru o „novom početku” koji je održao u Kairu u junu 2009, omelo je, pored neuspeha u mirenju Izraela i Palestinaca, „Arapsko proleće”, serija revolucija (ili prevrata) koje su svrgle dugovečne autokrate, ali i pouzdane, višedecenijske američke saveznike, kao što su bili tuniski Ben Ali i egipatski Hosni Mubarak.

Nove vlasti koje su tamo ustoličene na početku delikatne tranzicije donele su za američku diplomatiju ne mala iskušenja: kako izbalansirati podršku tamošnjim demokratskim procesima sa američkim strateškim interesima. To jest, kako te interese realizovati u novim okolnostima.

„Realnost je da će Bliski istok biti nemiran u doglednoj budućnosti, pa i posle toga”, ocenio je za „Njujork tajms” Ričard Has, predsednik uticajnog vašingtonskog Saveta za spoljne odnose, inače funkcioner Stejt departmenta u vladi Džordža Buša. „To će pred Sjedinjene Države staviti mnogo teških opcija, koje će uglavnom biti frustrirajuće, jer će u većini slučajeva naši interesi biti veći od našeg uticaja.”

To smanjivanje američkog uticaja najočiglednije je u najvećoj arapskoj zemlji, Egiptu. Obama je u jednom prošlonedeljnom intervjuu otišao toliko daleko da je rekao kako ubuduće Egipat neće zvati „saveznikom”, mada ga, uprkos uličnom jurišu na američku ambasadu, neće svrstavati ni u neprijatelje. Nova definicija odnosa je da su oni „partnerski” – u zajedničkim poduhvatima.

Deo američkog problema je i u tome što su režimi koji su svrgnuti na talasu narodnog gneva bili oni koje je Amerika veoma dugo podržavala, politički, vojno i ekonomski. Političke snage koje su posle revolucije preuzele vlast u Egiptu – parlamentarna većina i predsednik – jesu Muslimanska braća, koja su pod američkim prijateljem Mubarakom bila zabranjena.

U redovnom radijskom obraćanju naciji u subotu, Obama je nastojao da antiameričke nemire relativizuje. „Svestan sam da su televizijske slike uznemiravajuće, ali ne treba da zaboravimo da sem svake razgnevljene rulje postoje i milioni onih koji žude za slobodom, dostojanstvom i nadom koju simbolizuje naša zastava.”

Mnogi američki komentatori u ovom kontekstu ukazuju da uvredljivi filmić na „Jutjubu”, koji omalovažava i ruži islamskog proroka, jeste doduše povod, ali ne i glavni motiv masovnih nereda u arapskim zemljama. On je mnogo dublji i u krajnjem ishodu, deo je lokalne borbe za vlast, dakle unutrašnje politike u svakoj od arapskih zemalja. Antiislamski video je po ovom tumačenju samo pružio priliku radikalnim islamistima da uzdrmaju svoje umerene protivnike. A to je borba koja će potrajati.