Ja, graditelj

Svojevremeno sam u Lozani pokušavao da objasnim Švajcarcu šta je to „divlja gradnja”. Uzalud.

Kažem mu kako u Srbiji na nekom placu čovek podigne kuću bez dozvole, a on me prekida pitanjem: „Kako neko može da gradi bez dozvole, zar ne dođe odmah inspekcija, policija i prekine ga, uhapsi?”

„Ne”, nastavljam ja. „On sazida kuću, zgradu i nikom ništa”.

„Ali zar mu to odmah država ne sruši. Za kuću su potrebni put, struja, voda, kanalizacija, telefon”, uporan je Švajcarac.

„Pa, ili zida bez svega toga, ili se prikači isto ’divlje’ na vodovod, banderu”, već zamuckujem.

„Šta će nekom kuća bez puta, struje, to nije za normalan život”, zgranut je.

„Pa dobiće kasnije”, objašnjavam.

„Ali ako nema dozvolu za kuću, kako sme neko da pusti struju u takav objekat. To nije bezbedno”.

I sve tako u krug. Nije uspeo da shvati kako neko živi u kući od petsto kvadrata, u ulici širokoj tri metra, bez trotoara, uličnog svetla, telefona, kanalizacije. Srećom do pojma „legalizacija” nismo ni dospeli.

A evo sad je spremljen novi predlog kako će se u našoj domovini rešiti problem oko 1.300.000 ovakvih objekata. Za svega 100 evra, najavio je novi ministar građevine, svi će biti upisani u katastar i moći će svoje „divlje kuće” da daju pod hipoteku da podignu kredite i onda ih omalterišu. Jer, reče ministar, 70 odsto tih kuća nije omalterisano.

Koji je ovo krug legalizacije po redu niko više ne zna, a svaki je bio poslednji. Svaki ministar imao je svoj zakon, a zajednički učinak za 20 godina je – svega sedam odsto legalizovanih objekata od ukupnog broja prijavljenih. Vlasnici 500.000 od 1,3 miliona nelegalnih objekata nisu ni pokušali  da svoje kuće ozakone. Kao u zemlji čuda. Stalno je na tapetu posledica, nikada uzrok.

Ni danas se ne pominje zaustavljanje „divlje gradnje”. Više je gradnju nelegalnih objekata zaustavila kriza nego vlasti – od opštinskih do republičkih.

Od jednakosti građana pred zakonom nema ništa. Pobediše „divljaci”.

Samo onaj ko je legalno kupio zemljište, upisao se u knjige kao vlasnik, platio arhitekti projekat, građevinsko zemljište, opštini sve dažbine, dobio dozvolu, uplatio električno brojilo, beli i zeleni karton, kupio kablove, a bogme svojevremeno i bandere, iskopao šaht za vodomer, uplatio vodovodu za priključak, telekomu dao šta traži... zna cenu svega. Legalnu, ali, bogme i mita da se ono što je normalno dozvoli, pa da se već dozvoljeno ubrza...

Ko je shvatio kako kod nas funkcioniše sistem gradio je i nije nikoga ništa pitao. Sada će ga sve koštati 100 evra. Rušenje nekog nelegalnog objekta slabo pamtimo. Tako stigosmo do urbanog haosa.

Oprost dugova postala je praksa političara. Samo 30 odsto obveznika plaća TV pretplatu, nedavno je gradonačelnik Beograda mnoštvu oprostio što godinama nisu plaćali kiriju, dažbine za odnošenje smeća, EPS-u građani duguju 40 milijardi dinara,,...

Šta nam političari ovim poručuju? Da ne vredi poštovati – zakon! Eto, šta.