Nova upotreba Tita

„Kada govorimo o malograničnim prelazima, pa ljudi koji tu žive godinama živeli su bez granice, u jednoj zemlji – Jugoslaviji. Vreme je da granice, što bi Tito rekao, prestanu biti mesta razdvajanja i postanu mesta spajanja”, rekao je premijer Dačić nedavno u Sarajevu, i spominjanje Tita uz smeh obrazložio: „Mi smo stari komunisti, šta da radimo!” Zlatko Lagumdžija mu je žovijalno uzvratio nazvavši Dačića starim drugom.

Imaju li ove reči trajniju simboliku ili su samo prolazne prigodne fraze? Mogu li komunisti i drugovi biti na čelu kapitalističkih vlada? Da li je reč o sračunatoj metafori koja budi nostalgiju, ili im se samo omaklo? Šta danas može biti latentna, a šta skrivena funkcija metafore Tito?Odgovor se krije u tome šta uopšte može danas levica?

Ne može mnogo, a i vrapci na grani znaju zašto nema alternative na vidiku.Zrenjanin vri od radničkih štrajkova. Ovih dana je štrajk putara obustavljen, a preduzetnik Dušan Borovica u znak odmazde poslao je štrajkački odbor na odmor. Sindikati su bespomoćni.

Zašto? Gledano iz visine, mogući subjekti promene su nestali u organizovanom neredu: nacija je progutala klasu, levičarski intelektualci su konvertirali, levica nema snažan međunarodni oslonac, a Brisel i Vašington sve nadziru. Mladi digitalni nomadi preko interneta krstare svetom, a nemaju novca da odu na letovanje. Kapitalizam zadovoljava potrebe na virtuelan način. Narod je sve siromašniji i otuda što mu mnogi osmišljavaju trpljenje, a niko nezadovoljstvo. Menadžerski rečeno, niskorizični i unosni angažman je braniti naciju, a niskobudžetna rabota je širiti antikapitalizam.

Sam kapitalizam više strepi od sloma evra nego od štrajkova. Uspešno je vakcinisan i bezalternativan. Usavršio je i revolucionisao mnoge stvari, a danas je jasno da je čak usavršio i umešnost da se hrani kritikom. Danas je više ugrožen od besa islamista nego od radničkog pokreta. Kapitalizam nije samo prolazio kroz razne krize i ratove, nego je i sam kriza i proizvođač ratova. Ali je i pitanje da li se današnje stanje može opisivati kao kriza, ako se složimo sa Habermasom da krize nema zato što nema ni normalnosti u odnosu na koju bi se neko stanje moglo definisati kao krizno i nenormalno.

Nenormalnost se konstruiše i traži najčešće u prošlosti levice koja se sistematski demonizuje. I Tito ima sigurno mesto u medijski montiranoj egzotičnoj prošlosti. Ređe ga vide u realnoj slici prošlosti koja je složena i neupotrebljiva. Revizija prošlosti dobrim delom teče u atmosferi arogancije novca još od izjave onog neodmerenog Amerikanca Fukujame da slom evropskog socijalizma znači kraj istorije. Istorija se ne može zaključavati.

Sa nestankom opasnosti od SSSR-a odmah je nestala i socijalna država u Zapadnoj Evropi, ali i stabilnost na Balkanu. Nastalo je doba demokratske neprogresivne nestabilnosti u dvojakom smislu Izglednije su šanse ekstremne desnice nego nove levice, a uprkos krizi nema subjekta promene. Što su veće međunacionalne napetosti, to su više pacifikovani klasni sukobi, pa je i kriminalom stečeni posed bezbedniji. Kerum je primer tajkuna patriote. Zato danas i imamo otvoreno klasno društvo, ali bez klasne borbe. Slabljenje levice nije unazadilo samo marksizam, nego i socijaldemokratiju i socijalliberalizam. Prosto rečeno, rizično društvo nije kadro da traga za subjektom oslobođenja.

Kakve to veze ima sa Dačićem i Titom? Da li je i višekratno prizivanje Tita kao metafore socijalne sigurnosti, mira i međunacionalne saradnje od šefa srpske kapitalističke vlade novi paradoks tranzicije i krize EU? Ili je običan retorički performans? Prazan marketing sigurno nije. Da li je premijer u Sarajevu mislio: bolje Tito nego Turska u BiH? Ili je imao na umu nešto drugo? Kako bilo, ako ne uvek kao zlatno, titoizam se uporno nameće kao osovinsko doba Balkana. Federacija bez vodećeg naroda podstakla je najsnažnije društvene i kulturne promene na ovom području u poslednja dva veka. Zato danas i nema političkog identiteta bez zauzimanja stava prema titoizmu. Pozitivnog ili negativnog, svejedno.

Pre neki dan se naš premijer opet u sebi sličnom tonu obratio domaćim kapitalistima i apelovao na zaštitu sirotinje. Plemenito i naizgled radikalno. Ali sva pomenuta sećanja i apeli ostaju bezalternativni sve dok se ozbiljnije ne uzme u obzir Brehtovo pitanje: da li je teži kriminal opljačkati banku ili osnovati banku?