Erupcije novca za zatrpavanje krize

Federalne rezerve SAD (Fed) obnarodovale su 13. septembra početak trećeg kruga tzv. kvantitativnog popuštanja, bez vremenskog ograničenja! Finansijska tržišta širom sveta oduševljeno su dočekala ovu odluku, što potvrđuju udarni naslovi: Volstrit – uzlet indeksa nakon odluke Feda, Azijska tržišta – Fed izazvao euforiju i skok indeksa, Bernanke oduševio tržišta... Evropski indeksi su takođe porasli: londonski FTSE za 1,64 odsto, frankfurtski DAKS za 1,39 i pariski CAC za 2,27 odsto. Trgla se i uspavana Beogradska berza, pa je indeks Beleks 15 povećan za 0,8 odsto. Da li je to kraj globalne krize, posle pune četiri godine? Nije, nažalost.

Pogledajmo činjenice: nakon početka krize Fed su prve (decembra 2008), a zatim i većina ostalih centralnih banaka, izvršile kvalitativno popuštanje, obarajući svoje referentne kamatne stope na nulu ili neznatno iznad. Najniže kamatne stope u istoriji centralnih banaka odražavaju izuzetnu ekspanzivnost njihovih monetarnih politika. Zahvaljujući takvoj strategiji, sprečena je dublja i dugotrajnija deflacija (pad opšteg nivoa cena), koja je karakterisala Veliku depresiju. Ipak, željeni ekonomski oporavak nije ostvaren, zbog čega je stopa nezaposlenosti i dalje neprihvatljivo visoka.

Pošto su arsenali fiskalne politike brzopleto iscrpljeni u nepotrebnom spasavanju mnogobrojnih banaka, nakon čega je neizbežno usledila i kriza javnih dugova, preostali su samo monetarni instrumenti. Međutim, ti instrumenti su nedelotvorni pri nultoj kamatnoj stopi, koja predstavlja apsolutnu granicu uticaja monetarne politike na ekonomiju. Tržišne kamatne stope su takođe pale, ali nedovoljno u odnosu na očekivanja centralnih banaka, koje smatraju da će na taj način podstaći agregatnu proizvodnju i rast zaposlenosti. Zato su one pribegle neuobičajenim merama kvantitativnog popuštanja, tačnije – upumpavanja novca. Pri tome se koriste svi raspoloživi metodi – od kupovine državnih i korporativnih hartija od vrednosti (HoV), do višegodišnjih kredita poslovnim bankama.

Razmere dosadašnjih erupcija novca su rekordne – samo je Fed u prva dva kruga upumpao 2,3 biliona (hiljade milijardi) dolara, da ne spominjemo prethodni TARP program. Evropska centralna banka je krajem prošle i tokom prva tri meseca ove godine pustila u tečaj preko bilion evra poslovnim bankama za dugoročno refinansiranje. Ostale centralne banke emitovale su nešto manje, ali takođe impresivne iznose novca.

Rezultati su obeshrabrujući – usporen rast, stagnacija i recesija prete svim nacionalnim ekonomijama, čak i Kini. Razumljivo, ni kineska ekonomija ne može ostvarivati visoke stope rasta kada se njeni glavni kupci suočavaju s krizom. U čemu je problem? Većina mera ekonomske politike, uključujući i monetarne, usmerena je na ponudu. Pogrešno se očekuje da će niske kamatne stope podstaći ekonomski oporavak. Naprotiv, sila recesije slabi i gotovo poništava kauzalnu vezu između visine kamatnih stopa i tražnje kredita. Kredite izbegavaju ne samo preduzeća, već i potrošači. Može Fed početi da kupuje i nekretnine, a ne samo hipotekarne HoV, ali to neće ubrzati rast američkog BDP-a. Takvim se transakcijama ne stvara dodatna vrednost, niti se povećava finalna potrošnja. Jedino se oduševljavaju berzanski posrednici, isti oni koji su svetsku ekonomiju i gurnuli u krizu.

U datim okolnostima, brzo stimulisanje tražnje i jačanje poverenja potrošača (Evropska komisija, 2008) teško je ostvarljiv strateški cilj. Kejnzovih talasa optimizma nema na vidiku, niti ima predloga kako ih izazvati. Svetsku ekonomiju pritiska opšti pesimizam. Istovremeno, MMF promoviše smanjivanje javne potrošnje i štednju, mada se u recesiji štednjom samo još više povećavaju postojeći viškovi, odnosno raste nezaposlenost (Kejnz, januar 1931). Sve podseća na vreme pre osamdeset godina, kada je samo spominjanje budžetskog deficita predstavljalo pravu jeres.

Da li je moguće da će aktuelna ekonomska kriza trajati duže od Velike depresije? Odgovor na ovo suštinsko pitanje iziskuje strpljenje, jer najveća ekonomska kriza u istoriji nije trajala samo četiri godini (1929–1933). Prema kretanju agregatne proizvodnje i stope nezaposlenosti, ona je trajala do početka Drugog svetskog rata!

Pored zanemarenih iskustava od pre osamdeset godina, na raspolaganju su i savremeni primeri. Posebno je inspirativan slučaj Japana, koji se ni posle dve decenije nije oporavio od sloma tamošnjeg tržišta nekretnina. Javni dug ove zemlje je dvostruko veći od njenog BDP-a, ali to nije problem, jer je 95 odsto državnih obveznica u posedu građana. Problem je što prekomerna sklonost štednji dovodi do recesije (tzv. paradoks štednje). Izuzetno niske kamatne stope Japanske banke (od 2008. godine 0,1 odsto) i druge mere ekspanzivne monetarne politike samo su sprečavale težu deflaciju, ali nisu mogle podstaći ekonomski oporavak.

Očigledno je dakle da postojeća globalna kriza ne može biti rešena eruptivnom emisijom novca. S druge (fiskalne) strane, smanjivanje javne potrošnje u uslovima niske lične potrošnje i opadanja svetske trgovine samo produbljuje krizu. Moguće izlaze iz ovog ćorsokaka osvetljava makroekonomija, koju je Kejnz utemeljio. Suština je da političari ne zatvaraju oči pred mogućim rešenjima, čak i kada ona izgledaju netržišno. U takve mere spada i ideja Hajmana Minskog o državi kao kriznom poslodavcu. Ekonomska istorija nam pokazuje da je već u nekoliko navrata, počevši od antimonopolskog zakonodavstva, vidljiva ruka države štitila nevidljivu ruku tržišta.

Institut ekonomskih nauka, Beograd