Nije depolitizacija

Svetska imena iz oblasti sociologije kažu da je demokratija samo fasada za smenu oligarha. Izbori porode dominaciju izabranog nad biračima, mandatara nad davaocem mandata, delegata nad onima koji delegiraju. Tako se konstituiše oligarhijska ekipa koja po nenapisanim zakonima oligarha rađa birokratiju.

Sa učvršćenom birokratijom moć vladavine nad drugima se uvećava. Zatim se moć koncentriše u rukama nekolicine. Kad oligarhija izgubi moć, kao recimo, u Srbiji na majskim izborima 2012. nastaju sledeće faze u sistemu oligarha: raseline i pukotine, pa ako su veoma velike tada to vodi ka frakcijama a možda i podeli stranke. To su pravila u vezi sa oligarhijom. U Srbiji je jedna oligarhija maja 2012. zamenjena drugom koja još uvek premerava svoje tehnike i metode vladanja.

Građanin je ponovo gurnut u stranu kao posmatrač ili predmet vladanja. Suštinski, izbori nam jedino garantuju potencijalnu smenu oligarha. Setimo se samo kako smo, duboko razočarani pri kraju mandata žestoko napadali Miloševića i jedva čekali da ga zameni demokrata Koštunica. Potom smo pri kraju mandata jedva čekali da se ,,oslobodimo” demokrate Koštunice. Došao je Tadić, pa smo i njega pre i posle maja 2012. takođe osporavali. To je, nažalost, suština demokratije i slobodnih izbora. Pravo je pitanje ima li šanse da se obezbedi drugačije strujanje između baze i izabranih.

Profesor istorije iz Berlina dr Paul Nolte kaže: „Ovih dana (april, 2012, napomena S. K.) često se čuje da živimo u vremenu apatije, nezainteresovanosti za politiku. Znake koji bi upozoravali na pojavu depolitizacije još nisam primetio. Ono što vidim jesu nove forme delovanja i komuniciranja u demokratiji.” Sad tek sledi ono čime je profesor pogodio „u sridu”, suštinu prave demokratije, one izvanparlamentarne.

Profesor zaključuje: „Promene koje nas vode dalje od stranačke i reprezentativne demokratije dugoročan su trend. To pre svega ima veze sa našim većim zahtevima i očekivanjima. Posle Drugog svetskog rata ljudi su bili zadovoljni time da osiguraju ’minimalnu demokratiju’ – kako je to definisao Jozef Šumpeter. Dakle, svake četvrte godine ponovo biramo ili smenjujemo naše predstavnike. Danas želimo da budemo pitani o svemu svakog dana(podvukao S. K.). To je izraz zahteva za transparentnost i saodlučivanje. „Mnogi kod nas smatraju za veliko dostignuće što je demokratija (slobodni izbori) uvedena nakon sloma jednopartijskog sistema, ali to je tek ’minimum demokratije’”.

Predstoje nam velike promene u sistemu da bismo ovu vrstu prohodnosti – da budemo pitani svakog dana – sproveli u praksi.

Magistar, bivši član jugoslovenske vlade u kabinetu Milke Planinc