Službeni Kazanova

Šta ste zapeli, kažu, toliko za taj restoran "Šumatovac" u Makedonskoj ulici? Ne radi, pa šta!? E, nije pa šta, nego on zbog mnogo štošta ne sme da bude zatvoren. Kako Beograd da ostane bez kafane sa letnjom baštom u kojoj se i danju i noću život prestonice video kao na dlanu. Novinari, diplomate, glumci, političari, pesnici, romanopisci, pevači, estradne zvezdice i jurodivi ostali su bez svog utočišta.

Svi koji su nešto značili u Beogradu, pa i u državi, tu bi bili obični građani. Uveče ih vidiš na televiziji ili na pozorišnoj sceni u uzvišenim ulogama, sutradan u bašti "Šumatovca" sede za stolom do tebe. I svako od tih ljudi ima nezaboravne doživljaje iz te kafane.

Ja sam tu potrošio petinu svoje zarade čašćavajući kolege što sam primljen u partijsku organizaciju "Politike", januara 1969. godine. Iako sam bio time ushićen, Vlada Bulatović Vib me je na sastanku proročanski nacrtao kao mračnog Poovog gavrana. Još čuvam taj crtež. Posle dvadeset godina potrošio sam u "Šumatovcu" mnogo više para, kada sam dobrovoljno izašao iz te iste Partije, da više nikada ni u jednu ne uđem.

Tu, u bašti "Šumatovca", u junu 1971. godine sam krunisan u službenog Kazanovu.

– Gledam te kako si mršav kao neka saraga. Glavu su ubrao na nekoj njivi, velika ti je kao bundeva. Kako ti je izrastao toliki nos, pa sad na licu imaš sličugu. A i ta usta su ti toliko mala, da liče na kokošji šupak. Ipak, kad budeš nabacio na sebe perje bićeš džentlmen. Idi kod svog urednika i predloži mu da razbiješ ovu letnju čamotinju, tako što ćeš poći na službeni put sa jednim jedinim zadatkom: da proveriš da li su Jugoslovenke laka roba i je li teško doći do njih – dade mi, kao novinaru jednog dnevnog lista, ideju za feljton Milenko Vučetić, književnik u usponu, koju zdušno podrža kolega Pavle Kosin. I sve je bilo kako je Vučetić zamislio.

Dok me upućivao kako da se držim na tom teškom novinarskom zadatku, oko Viba su obigravali Sava pilot u kratkim pantalonama i podkošulji i Žika Obretković sa svojim diplama. Krsto Škanata, filmski režiser, i Branko V. Radičević, romanopisac, valjali su se od smeha. Brana Petrović je pitao nekog provincijalca da li u gradu iz kojeg dolazi pitaju za njega, poetu. Za drugim stolom Aca Sekulić recituje sa stolice svoje pesme, a Ranko Jovović pesnicama ispisuje stihove na licu mlađanog kolege. Tamo, za drugim stolom Zoran Radmilović nešto objašnjava Milutinu Butkoviću, a novinari Radio Beograda čestitaju Bodi Markoviću režiju nove drame. Tirke i Prele malo-malo pa nazdravljaju jedan drugom. Novinar Vasko Ivanović i visoki državni funkcioner Veljko Milatović sede, piju i ćute. Boža, šef restorana, i Sonja, šef sale, sve drže pod kontrolom.

Tu smo slavili i početak prikazivanja filma "Horoskop" Bore Draškovića. Scenaristu Zuka Džumhura, dok oblizujem usne, pitam ko je ona mala iz grupe hipika, što u filmu onako zavodljivo, polunaga, igra ispod raširenog šatorskog krila i maše bujnim grudima.

– Budalo, to mi je ćerka Donizada – izbeči se na mene Džumhur.

Jednog dana u tu "šatru čudesa" doveo sam i svoju devojku, buduću suprugu, da je fasciniram i pokažem omamljujuću kafanu u centru grada. Želeći u jednom trenutku da budem nežan, halapljivo sam je poljubio u levo uvo. U tom času u usta mi je uletela njena okrugla, sedefasta minđuša sa malecnom štipaljkom. Poskočio sam sa stolice, dok sam iskašljavao i krčao kao neispravan radio, sve više gubeći vazduh, jer se minđuša preprečila u grlu tačno ispod resice. Već sam pomišljao kako ću na tom mestu ostaviti kosti, kad me moja buduća supruga rukom žestoko tresnu po leđima i minđuša, kao tane, izlete iz mojih usta.

Kad sam kasnije izlazio iz "Šumatovca" dotrčao je kelner sa šakom punom para.

– Nisam mogao ranije da ti vratim dug, oprosti – reče.

– Nemanja, ovaj put mi ne treba pozajmica. Ovo je moja buduća supruga – objasnih kelneru koji je uvek bezdinarećim novinarima u društvu dama, kad god bi video da su u fazi udvaranja, nudio "vraćanje duga".  

To je "Šumatovac" kakav je bio i koji bi morao i danas da postoji.