Psovkom da ti kažem

Šta čovek da kaže kad mu tiket "padne" zbog samo jednog gola i kladionici ostane nekoliko stotina hiljada dinara? Ili mu pobegne poslednji autobus u ponoć, a sledeći ide tek u četiri ujutro? A tek kako da reaguje političar kad ga "dosadni novinar" pita o nečemu što ovaj ne bi pomenuo ni da je sam u sobi?

Pa naravno, Srbin mora da opsuje, što masnije to lekovitije, odgovoriće mnogi. Psovkom protiv stresa i nakupljene negativne energije, dakle, iako su gotovo svi od malih nogu učeni da ne govore ružne reči.

Kod nas se izgleda mnogo psuje, ali se o tome malo govori, u naučnom smislu posebno. Valjda zato što ne zvuči baš lepo da neko doktorira s disertacijom punom primera za lošu konverzacionu naviku, kako neki definišu psovke.

Sociolog Vladimir Petrović odmah prigovara zaključku da su neke reči ružne. Po njegovom mišljenju, samo može biti ružan način na koji se nešto izgovori, a deca psuju iz istih razloga kao i odrasli: kad su ljuta, povređena ili kada žele da se naprave važna. Klinci lako shvate da su neke reči moćne, ili još moćnije uz pokret rukom ili uz poseban izraz lica, pa to koriste. Ako i nisu sklona psovanju, ona će to raditi u obdaništu da se ne bi razlikovala od drugara.

Izgleda da su za psovke znali i brbljivci iz starog Egipta pa su ih, da ih ne zaborave, ostavljali uklesane i na zidu. Mnogo kasnije nisu se libili da olakšaju dušu na taj način i Šekspir, Gete, Mark Tven, koji su nepristojne izraze koristili i pišući knjige.

Psovkama u srpskom jeziku bavile su se i Svenka Savić i Veronika Mitro, radeći u projektu "Psiholingvistička istraživanja" na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U njihovoj knjizi posle petogodišnjeg istraživanja našlo se mnogo toga, poput "psovku karakterišu jednostavna i prepoznatljiva sintaksička struktura, najčešće od tri reči, kao predikat su upotrebljena dva glagola, a uz njih stoje odredbe u prvom i drugom licu jednine, ređe u trećem licu". Komplikovano zvuči, a u govoru se jednostavno u tu formu upakuju nečija majka, otac, sestra, deo tela, predmet, životinja, najčešće pas.

Po nekim slovenačkim izvorima, Nemci u psovkama najčešće koriste reči u vezi sa fekalijama, Amerikanci, Englezi i Holanđani nepristojne izraze vezuju za seks, Skandinavci pominju pre svega božanstvo.

Svenka Savić ističe da su psovke pominjane i u Dušanovom zakoniku i da misli da će psovka uvek postojati u svim narodima, jer je neophodna za izražavanje određenih emocionalnih stavova. Dometi naših psovača postali su vrlo interesantni i stranim istraživačima, jer kažu da se najviše psuje u automobilu, a na radnom mestu prvi na listi su hirurzi. Na muzičkom planu, Rambo Amadeus, kažu istraživači, psovku koristi u borbi protiv malograđanštine i klišeiranog života. Slične su pobude Bore Đorđevića, dodaju drugi.

Takozvana demokratizacija jezika donela nam je sve više psovki na javnoj sceni, u javnoj komunikaciji i među poznatim ljudima. Psiholog Žarko Trebješanin smatra da psovka ima i funkciju katarze i da opscene reči valja proučavati kao i sve drugo, jer su deo grupnog identiteta.

Komunikolog Cvijetin Milivojević, direktor Pi-Ar agencije "Pragma", ne psuje na poslu, ni u kontaktu sa klijentima, ali podseća da je naš jezik toliko bogat psovkama da se "je.. ga" već smatra uzrečicom u značenju onog bosanskog "bolan". On smatra da žene psuju manje, ali sočnije i ubitačnije od muškog sveta.

Naš javni život je opterećen psovanjem i pokušajem da se takvim obraćanjem političar spusti na nivo naroda koji u svakodnevnom životu, naravno, psuje.

Milivojević ističe da nekom političaru, poput Velje Ilića, psovka "stoji", imate utisak da se ne folira, već govori na način kao što je govorio i pre nego što je postao ministar. Ali, neki drugi, poput predsednika Srbije, kad javno opsuju deluju nekako čudno, ne pristaje im uz ličnost i nastup, smatra Milivojević.

Na sportskom terenu se iz sve snage psuje i bukvalno pljuje. Promotori takvog ponašanja su fudbaleri engleske premijer lige, iako se zna kakvo je uglađeno ponašanje karakteristično za Britance.

Eto zašto se i preporučuje muškarcima koji su tokom nedelje napeti, pritisnuti stotinama obaveza, da odu nedeljom na stadion i isprazne se navijajući i psujući. Posle toga srećni i zadovoljni dođu kući i posvete se porodici, poigraju se s decom bez povišenih tonova. Možda savet Cvijetina Milivojevića nije loše primeniti.