Kulturni život u trećem dobu

Gospodin u godinama koji snima dokumentarni film ili gospođa u godinama koja režira predstavu, „visi” na „Fejsbuku”, edukuje se, volontira, uobičajena je slika u mnogim evropskim zemljama. U Srbiji, međutim, nije. Pre se radi o usamljenim slučajevima. Prema najnovijem istraživanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka „Kulturni život i potrebe u trećem dobu” veliki procenat starih, čak blizu osamdeset posto nije, ali i ne želi da bude radno angažovano na neki način, dve trećine smatra da starijima nije mesto na kulturnim dešavanjima dok većina slobodno vreme uglavnom provodi družeći se s televizorom.

Da li se, dakle, pasivnost podrazumeva nakon 65 godine? Da li je po sredi loša kulturna matrica, društvena diskriminacija, samodiskriminacija, ili nemaština? Možda nešto treće?

Kako objašnjava Miloš Nemanjić, sociolog iz Gerontološkog društva Srbije, može se reći – sve pomalo. Mnogo toga zavisi kako kaže i od činjenice kako mi sami uopšte starost doživljavamo.

– Granica od 65 godina, koja se uobičajeno koristi da bi se označio momenat prelaska u treće doba i koja ima administrativnu konotaciju, pre svega zbog odlaska u penziju, postaje sve manje aktuelna. Sve je više stručnih mišljenja da starost ne počinje u jasno određenom trenutku već je zaista reč o individualnoj pojavi. Konvencija tu ne igra nikakvu ulogu. Ritam i način života, okruženje, zdravlje pa čak i profesija parametri su koji su odlučujući – kaže Nemanjić, navodeći arhitektu Mihaila Mitrovića, etnomuzikologa Dragoslava Devića ili akademika Dejana Despića kao ljude koji su veoma aktivni iako su u godinama.

Sa čak sedamnaest postostarihu društvu Srbija spadaujednuodpetnajstarijihpopulacijauEvropi. Globalno gledano, ceo kontinent ubrzano stari.Međutim, starenje u Srbiji razlikuje se od onog van Srbije u mnogo čemu, pa i u pogledu „konzumiranja kulture”. Čak šezdeset posto ove populacije uopšte ne troši novac na kulturna dešavanja, dok skoro četvrtina njih u istu svrhu može da izdvoji najviše hiljadu dinara. Mnogi ne pamte kada su poslednji put bili u bioskopu, pozorištu, ili na koncertu, književnoj večeri, folklornoj priredbi, tribini i predavanju. Zašto?

– Stari u Srbiji, generalno gledano, slabo posećuju kulturna dešavanja, iako je zanimljivo da su u odnosu na mlade češći kupci knjiga. Nije, međutim, uvek bilo tako. Rekao bih da društvena klima i opšta apatija prosto generišu takav trend i kod mladih i kod starih. Oštra bitka za preživljavanje, koju živimo već nekoliko godina, svela je kulturne potrebe na marginu. Ne treba zaboraviti da su stari uglavnom i slabe platežne moći, što u mnogome, nažalost, diktira njihov život, odgovara naš sagovornik, ističući da bi Univerzitet za treće doba, kao mreža ustanova koje pružaju razne edukativno-kulturne programe, mogao bolje da funkcioniše da je na neki način od države subvencionisan. A nije. Bez toga programi su često skupi pa samim tim i nedostupni za većinu.

Naspram aktivnosti u Evropi, kod nas, može se reći, postoji društvena inertnost?

– Da, tako je. Pomenuli ste često volontiranje starih u muzejima, bibliotekama, galerijama na zapadu. To je tamo rasprostranjena praksa. Nama manjka dve stvari. Prvo, neko ljude treba da organizuje i motiviše, da im ukaže na tu mogućnost, koja bi za njih bila jako podsticajna. Možda bi i mi iz Gerontološkog društva trebalo više na tom polju da se potrudimo. I drugo, ni same ustanove kulture ne iniciraju takve programe. Stari onda, razumljivo, dolaze do zaključka da nisu potrebni. I sami sebe često u startu diskriminišu. Doduše, imali smo u Srbiji nedavno jedan dobar primer, kada su penzionisani dramski umetnici iz Udruženja dramskih umetnika organizovali posebne predstave da bi pomogli svoje siromašne kolege.

Istraživanje je pokazalo još nešto. Iako je kulturna ponuda u Beogradu bogatija od one u unutrašnjosti, posećenost izložbi, koncerata, bioskopa u glavnom gradu nije veća od one u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Leskovcu. Situacija je, kad su naši stariji sugrađani u pitanju, obrnuta, u korist unutrašnjosti.

– Zašto je tako ni mi nismo sigurni. Ali, unutrašnjost u tom smislu svakako prednjači. Srbija ima veliki broj kulturno-umetničkih društava, na primer, kao i centara za kulturu. I oni su glavni nosioci aktivnosti – zaključuje Nemanjić.

M. Dimitrijević