Piloti prizemljili Luftvafe

Nemačko vojno vazduhoplovstvo suočeno je sa ozbiljnim problemom. Uoči planirane ekspedicije Luftvafe u Avganistan, gde bi osam mlaznih lovaca tipa "tornado" trebalo da dejstvuju u sastavu tamošnje međunarodne mirovne misije, sve više članova posada i logističkog štaba odbijaju da učestvuju u ovoj, kako to ističu, vojnoj avanturi.

"Avioni su spremni, ali je malo pilota koji su voljni da njima upravljaju, čak i logističari, eto, otkazuju poslušnost", istaknuto je u saopštenju nemačkog ministarstva odbrane. Povod, po moral nemačkih mirotvoraca pogubnom oglašavanju ministarstva, bila je prethodna odluka potpukovnika Jirgena Rozea, logističara koji je odbio da upravlja snabdevanjem avganistanske vazduhoplovne jedinice, ali i najava radne grupe "Darmštatski signal", koja okuplja kritički nastrojene vojnike, da će primer potpukovnika slediti piloti, određeni da krenu na put u Avganistan.

Zajednički stav pripadnika Luftvafe, koji odbijaju da ratuju daleko od Nemačke i Evrope, ili, kako se elegantnije kaže, da nadziru mir u Avganistanu, temelji se na konstataciji da pripadnici mirovne misije nemaju mandat Saveta bezbednosti UN: "Ovde je, jednostavno, reč o podršci krstaškom pohodu Džordža Buša protiv nevidljivih terorista", izjavio je potpukovnik Roze pred komisijom Četvrtog vojnog odseka i – zatražio premeštaj u drugu jedinicu, koja se bavi isključivo zadacima odbrane nemačkih granica.

Zahtevu Rozea, u međuvremenu, udovoljeno je sa najvišeg nadležnog mesta, a iz vojne komande i iz nadležnog ministarstva je saopšteno da će se poštovati i volja drugih pripadnika vojske, ukoliko postave slične zahteve. Naravno, ovde nije reč o nekoj posebnoj predusretljivosti Savezne vojske. Ustupci nemačke vojske uslovljeni su presudom Saveznog upravnog suda u Lajpcigu. Razmatrajući tužbu majora Florijana Fafa – degradiran 2003. godine u čin kapetana, pošto je odbio da radi na razvoju kompjuterskih programa, koji bi, po njegovom mišljenju, pomogli i vojsci SAD da vodi osvajačke ratove – sud je 2005. godine odlučio: "Ustavno pravo svakog vojnika da postupi po osećanju pravičnosti i u skladu sa nalogom savesti iznad je osnovnog principa podređivanja pretpostavljenim u vojnim strukturama, i bezuslovnog izvršenja naređenja."

Diskusija širokih razmera, koja je te 2005. godine više od šest meseci plenila pažnju nemačke javnosti, ponovo je aktuelizovana: "Da li je kucnuo čas budućnosti Bundesvera kao armije spremne da se nosi sa neprijateljem", zapitali su se kritičari naklonjeni doktrini aktivne odbrane države. Dodajući da se Savezna vojska, posle najnovije odluke "popuštanja pred defetistima", pretvara u naoružane posmatrače, nesposobne da uzvrate vatru, postavili su pitanje ko će, u slučaju opasnosti, braniti zemlju od agresora?

Iz brojnog, izvesno glasnijeg, tabora pacifista i takozvanih alternativnih (nežnih) militarista stigao je interesantan odgovor: "Ako bi se vojnicima prepustilo da po ličnom nahođenju, i po osećanju pravičnosti, odlučuju o svom učešću u ratnim operacijama, bilo bi manje ratnih zločina... Takođe, bilo bi lakše ustanoviti ko se ogrešio o pravilnik ratovanja i okrvavio ruke – izgovor da je zločin počinjen pod prinudom vršenja naređenja sa višeg mesta, više ne bi bio prihvaćen".