Montgomerijev demokratski blok

Od kada sam pre dve nedelje iz pera Vilijama Montgomerija, bivšeg američkog ambasadora, saznala da su sve partije u Srbiji podjednako "demokratske", odmah mi se slošilo: neeeee, čekajte, onaj lik sa radikalskih majica vadio je pištolj na moje studente!

Izbacivao profesore sa beogradskih fakulteta. Kreirao represivne zakone, uvodio cenzuru, nazivao nas stranim plaćenicima, izdajnicima, kako sve ne. Od zasluga, još bih da dodam kako je u Srbiji trajno, možda i bespovratno, obesmislio javnu raspravu.

Ostalo je zapamćeno kako je sin tadašnjeg predsednika države voleo da debatuje sa neistomišljenicima tako što najpre uključi motornu testeru. Novinari ubijani. Potencijalni konkurenti krečom zalivani. A sada čujem od bivšeg američkog ambasadora, kaže, dragi Srbi, nemojte nam više prodavati te jeftine marketinške fraze o radikalima i socijalistima kao o nekom antidemokratskom bloku, sve partije u Srbiji su demokratske, sve one čine jedan te isti, demokratski blok. Znači, i baba i Raskoljnikov i Dostojevski, pomislih, svi demokrate.

Ono što me je odmah navelo da se tome suprotstavim svakako ima mnogo veze sa onom jezom i hladnim znojem koji nas je oblivao tri dana, dok je Toma Nikolić predsedavao skupštinom. Za ta tri dana i dinar je depresirao, a Narodna banka potrošila 73 miliona dolara da umiri kurs, koji je divljao sve dok Nikolić, sasvim demokratski, nije dao ostavku. Čemu se ja onda suprotstavljam, ako je poštovana demokratska procedura?

Ne kažem, sve na ovom svetu moguće je definisati tako da na prvi pogled izgleda sasvim u redu, a kada se stvar ogoli postane jasno da je u pitanju farsa. Priča se da je Platon jednom davno definisao čoveka kao "dvonošca bez perja". Tome su se ljudi dugo divili sve dok jednom Diogen nije očerupao nekog jadnog petla, dohvatio ga onako goluždravog i uneo ga u Akademiju, uzvikujući "Evo Platonovog čoveka!" E, pa meni tako dođe da uzmem neki od snimaka sa krštenja bulevara Ratka Mladića i da poput Diogena uzviknem – evo Montgomerijevih demokrata!

Ali šta ja to sporim, šta tu nije demokratsko? Pa samo smisao osporavam, sve ostalo je u redu. Demokratija, naime, ne isključuje rizik tiranije većine nad manjinom, u šta smo se mi u Srbiji za Miloševićevog i Šešeljevog vakta tako dobro uverili. Tiranija većine lako može da preraste u autokratiju, to je ono kada je Milošević mogao da bude predsednik kućnog saveta pa da opet nesputano vlada Srbijom. A danas čujem da iste te partije treba da smatramo demokratskim, mada u njihovim programima i nastupima nema trunke namere da se odreknu svoje neslavne istorije. A to je za liberalnu demokratiju, jedinu smislenu demokratsku formu, neophodan uslov. Evo, u Italiji se čak nimalo ne sumnja u demokratski potencijal Nacionalne alijanse, koja je direktni naslednik Musolinijevog fašističkog pokreta, jer su se oni javno odrekli svih fašističkih zlodela, dok im je danas prioritet da održavaju bliske i srdačne kontakte sa Jevrejima! U iskrenost pokazanih emocija, naravno, ne verujem, ali verujem da ih se Jevreji više uopšte ne boje, što se i htelo postići.

I upravo je ovde naš najveći problem. Naši se tirani ničega ne odrekoše – ni hiperinflacije, ni krađa vršenih u ime države, ni Srebrenice, niti veze sa "zemunskim klanom", ničega. Ne, sve što uradiše, za njih se zove – patriotizam. Za njih su i za hiperinflaciju krive ustaše i balije, a i Boris Tadić je ustaša, baš narod kaže. Milošević je žrtva Haga, nikako tiranin, a Ratko Mladić je heroj i dadosmo mu ulicu.

Poštenja radi, još moramo videti da li se u ovoj zemlji iko ikada ogradio od svojih nedela? E, pa jeste. Nakon afere Bodrum, Boris Tadić je glasno i jasno rekao – uprskali smo stvar, zabranjeno je glasati tuđim karticama, kajemo se i to se neće ponoviti. U iskrenost pokazanih emocija, naravno, ni sada ne verujem, ali verujem u iskrenu rešenost te partije da se kloni ovakvih rabota. Tek se tada, prvi put, mogao steći utisak da se i u Srbiji vlast ponekad boji naroda.

Što me navodi da podsetim g. Montgomerija na reči Tomasa Džefersona: "Kada se vlast boji naroda, to je sloboda. A kada se narod boji vlasti, to je – tiranija". Tiranija i demokratija, jednostavno, ne idu zajedno. Niti onaj trodnevni strah u Srbiji ide uz spektakularnu tvrdnju g. Montgomerija da su ovde sve partije demokratske. Nećemo valjda za demokratama večito da čistimo po dvorištu!

Profesorka Ekonomskog fakulteta,
članica Centra za liberalno-demokratske studije