Srbiji je potrebna katarza

Specijalno za Politiku

Barselona – Rafael Arguljol (Barselona, 1949), pisac i filozof, autor je 27 knjiga eseja, romana, poezije i putopisa. Profesor estetike na Fakultetu humanističkih nauka Univerziteta Pompeu Fabra u Barseloni, bio je predavač na Berkliju (SAD), kao i na univerzitetima širom Evrope i Latinske Amerike. „Lampeduza, jedna mediteranska priča”, roman kojim se Arguljol predstavlja prvi put našoj čitalačkoj publici (upravo ga je objavila Geopoetika)svojevrsna je metafora mediteranskog sveta, prikazana kroz jednu mitsku ljubavnu priču. Arguljol je dobitnik ugledne književne nagrade „Nadal” za svoj roman „Razlog zla” (1992) i nagrade za najbolju knjigu eseja za „Jedno senzorijalno vaspitanje” (2002), anajveći broj priznanja Rafael Arguljol dobio je za svoju poslednju knjigu „Pogled sa dna mora” (2010), koju i sam pisac smatra svojim životnim delom.Rafael Arguljol biće gost Instituta Servantes u četvrtak 11. oktobra.

Šta za Vas znači pisati?

Pisanje je za mene uvek intimno povezano sa životom kao i sa ličnim iskustvom. Dakle,uključuje moj odnos prema jeziku, prema stvarnosti i prema mom životu.

Prvi put izlazi jedna Vaša knjiga u Srbiji, zemlji koju Vi veoma dobro poznajete. Kako Vam se čini sadašnja situacija?

Ja sam proputovao dva puta veći deo bivše Jugoslavije pre njenog raspada,a nakon 1991. bio sam više puta u Srbiji. Prvi put neposredno nakon bombardovanja 1999. godine. Vi ste zemlja u tranziciji, koja me donekle podseća na Španiju od pre tridesetak godina, kada se nalazila između osvrtanja ka prošlosti i neophodnog koračanja ka budućnosti... Srbija je na putu da se uključi na put koji vodi ka budućnosti, a ta budućnost je po meni svakako evropska. Srbija je takođe zemlja koja je prošla kroz teške traume u bliskoj prošlosti; mislim da je važno da doživi katarzu, pročišćenje za koje je potrebna i autokritika da bi se moglo živeti u kakvoj-takvoj ravnoteži –kao što je bio slučaj i sa Španijom.

Roman „Lampeduza, jedna mediteranska priča”, sa kojim Geopoetika počinje izdavanje Vaših dela na srpskom jeziku, napisan je u romantičarskom, gotovo helderlinovskom duhu...

Taj roman je, kada je objavljen, okarakterisan kao bildungsroman,roman inicijacije. Poznato je da po tomeknjiževnost možemo sagledati iz dve perspektive: one koju je obeležio Flober, čiji je odnos prema realnosti objektivan, i na subjektivnu, čiji je simbol Geteov Verter. U „Lampeduzi” ima i jednog i drugog. To je knjiga koja može da se doživi kao romantičarska priča, ako pod romantizmom podrazumevamo tragični konflikt između lepote i smrti, koje se prepliću i suprotstavljaju jedna drugoj u ovoj knjizi.

„Pogled sa dna mora” Vaš je najambiciozniji književni projekat po oceni kritike. Vi sami ste rekli da ste u tom delu konačno ispričali sve što ste imali, i na način na koji ste želeli. Možete li nas malo približiti toj knjizi, s obzirom na to da naša publika još nema prilike da je čita na srpskom jeziku?

„Pogled sa dna mora”, knjiga koja u završnoj verziji ima 1.200 stranica – od mojih 1.600 strana rukom pisanih– izašla je 2010. godine nakon šest godina pisanja. Kritika ju je ocenila kao „putovanje nad putovanjima”, „autoportret na pozadini epohe”, tekst koji se ne može žanrovski svrstati jer kombinuje sve književnežanrove. U tom, za mene životnom projektu, hteo sam da prikažem drugu polovinu 20. veka i početak 21. sa istovremenim putovanjem kroz ljudsku dušu, onoliko koliko traje jedan ljudski život, u ovom slučaju moj život. To je autobiografija, samo ako autobiografiju shvatamo kao mešavinu mita, istorije, putopisa, poezije i eseja. Ta knjiga je nastala kao pisani dokument u potrazi za samim sobom na pozadini života i vremena.

Vi ste rasli u nedemokratskoj Španiji, kao student ste se borili protiv Frankovog režima i zbog toga bili i u zatvoru; posle ste živeli te godine tranzicije i demokratije. Kako gledate na trenutnu situaciju u Španiji?

Španija nakon Frankove smrti, dakle Španija poslednje trećine XX veka, bila je zemlja sa svojim svetlim i tamnim stranama: ekonomski skok, ulazak u Evropsku zajednicu, modernizacija, a s druge strane država loše osmišljena politički od samog početka. I sada se ta petovekovna struktura pokazuje kao klimava. Osim toga, problem Španije jeste tošto se nikada nije samokritički osmotrila ni u odnosu na svoju blisku ni na dalju prošlost. Kada je bila olimpijada u Barseloni1992. godine, istovremeno je bilo 500 godina od osvajanja Amerike i pet vekova od proterivanja Jevreja sa Iberskog poluostrva. Nije li to bio trenutak da se,pored olimpijskog slavlja, kritički osvrne na „konkistu” i druge stvari. Još čekamo da se zvanično osudi frankizam... U pogleduhipotetičkog razjedinjenja Španije, Katalonija i Baskija nikada nisu bile potpuno integrisane u špansku državu. Ali složeno je reći šta i kako bi bilo najbolje, jer zemlja prolazi, nakon godina prosperiteta, kroz ozbiljnu političku i ekonomsku krizu. Ipak je Španija i dalje, pored Francuske i Italije, zemlja sa najjačom kulturnom i umetničkom tradicijom u Evropi.

Redovni ste saradnik dnevnog lista„Pais”, gde ste otvoreno kritični prema društveno političkoj situaciji u zemlji. Ima li to odjeka?

Ja sam često doživljavam te tekstove kao glas u pustinji,ali onda čujem neke komentare i vidim da to ipak nije sasvim tako. Već trideset godina pišem za „Pais”tekstove koji ne potpadaju pod bilo kakvu političku partiju, ideologiju ili pokrete. Ta nezavisnost nije lako održiva i nekada se skupo plaća. U današnje vreme, kada je vizuelna komunikacija toliko dominantna, nije lako odbraniti važnost pisane reči, koja na duge staze ipak ostavlja dublje tragove.

Može li se zamisliti jedna književna konstrukcija Evrope?

Ujedinjena Evropa je pre svega ekonomski projekat i mislim da postoji ogromna praznina na kulturnom planu. Kada se pisao evropski ustav predlagao sam da se u taj tekst uključe fragmenti važnih tekstovasvih kulturno-književnih i duhovnih evropskih tradicija: grčko-rimske, hebrejske, hrišćanske, revolucionarnih tradicija... Da je evropski projekat uključio tu kulturnu pozadinu, sada bismo i prema njegovom političko-ekonomskom ujedinjenju bili manje skeptični.

u Institutu Servantes govorićete o vezi između književnosti i putovanja

Gotovo sve moje knjige u vezi susaputovanjima. Nekada su inspirisane konkretnim putovanjima, a nekada su to putovanja duhovnog tipa. Književnost i putovanje ujedinjeni su od samog začetaka književne tradicije:„Ep o Gilgamešu”, Homerova „Odiseja”, Vergilijeva „Eneida”, Danteova „Božanstvena komedija”svedoče o tome.

Čitati znači putovati?

Čitanje je drugačiji put od onoga koji je prošao pisac, jer ima kreativni element. Čitalac će uvek krenuti svojim putem, ali će ga u toj avanturi voditi piščeva ruka, poput nekog kompasa.

Neka posveta srpskoj publici?

Ista ona koju bih kazao mojim sunarodnicima: važno je sagledati samog sebe „tuđim očima”, kao kroz neku pukotinu koja je s druge strane ogledala. Kada upoznamo i prihvatimo sa razumevanjem ono što je drugačije, tek onda istinski upoznamo sami sebe. Mislim da je ljubav u očima drugih put ka tome da naučimo da volimo samisebe na pravi način.

Tamara Đermanović