Reli-učitelji na kraju sveta

Radio u policijskom "puhu" koji vozi policajac Zlatko lovi samo frekvencije sa treš-narodnjacima, na putu koji vodi do kraja sveta. Pedeset kilometara daleko od Leskovca, u planini u kojoj je vreme stalo verovatno negde u doba usvajanja Zakona o udruženom radu, postoji jedan dečak, koji se druži s vukovima, i još sedmoro klinaca koji satima putuju od škole do kuće. Postoje učitelji koji spavaju u napuštenoj zgradi i voze rashodovane "fiće" umesto džipova... Postoje i učiteljice koje love zmije u seoskoj školi u Donjoj Oruglici, čije prozore, umesto roletni, zaklanjaju pocepane geografske karte Okeanije i Azije.

Nekada je od doline do Donje Oruglice išao lokalni autobus na trasi na kojoj se još proizvodi ćumur. Sada su napuštena autobuska stajališta tužno svedočanstvo o delu Srbije od koga su svi digli ruke. Država verovatno i ne bi znala za ovaj deo teritorije da se ne naslanja na Kosovo i Metohiju, pa je prinuđena da svake dve nedelje menja policijske snage na važnom bezbednosnom punktu u blizini. Bog je ovde izvajao prelepe predele, ali, zauzet drugim poslovima, nije udelio bar još jedan razlog da meštani ostanu ovde. Recimo, rudnik zlata, ili barem bakra.

Kraj sveta, u selu Donja Oruglica, izgleda ovako: seoska prodavnica ispunjena tužnim licima koji piju pivo i gledaju u prazno; nekakva građevina u koju niko nije ušao bar deceniju izlepljena je umrlicama; školska zgrada osmogodišnjeg izdvojenog odeljenja Osnovne škole "Slavko Zlatanović" iz Miroševca kao da je magacin napuštene seoske zadruge. U njoj uči osmoro đaka i radi osmoro nastavnika.

Četiri "fiće" parkirane u školskom dvorištu kao pred start još jedne grand-pri trke. Učitelji im prilaze i otvaraju vrata. Poziraju, kao pred početak relija Leskovac–Oruglica–Dakar.

– Bolji smo i od Flojda. Ako propadnemo u nastavi, uspećemo u "formuli" – kaže Dejan Petrović, dvadesetsedmogodišnji "reli-učitelj", aludirajući na čuvenog junaka filma "Nacionalna klasa". Ali Lepi Gaga na stazama Kukavice verovatno ne bi stigao da prebaci u drugu brzinu, a već bi završio u ćumuru kraj puta.

Učitelji žive u Miroševcu, dvadeset kilometara daleko od Donje Oruglice. S obzirom na to da je planinskim putevima više od šest meseci gotovo nemoguće proći, putovanje u istureno odeljenje na kraju sveta predstavljalo je čitavu vojno-policijsku logističku operaciju. I sve zbog toga da bi decu naučili da čitaju, pišu i tako steknu saznanja kako je najlakše emigrirati iz zavičaja.

Nekada je nastavnicima padalo na pamet da svoj slučaj prijave Ujedinjenim nacijama, kako bi snage UN umilostivili i koristili njihovu vazdušnu flotu u humanitarnoj misiji "Učitelji padaju s neba".

Pošto nemaju veze na Ist Riveru, učiteljima je preostalo da spas potraže na auto-otpadima u Leskovcu i okolini. Pošli su u potragu za preostalim "Zastavinim" "tenkićima".

– Platili smo ih oko 200 evra po komadu. Vozimo ih, popravljamo, letimo po planinama. Preporođeni smo od kada smo formirali školski reli-tim – potvrđuju Slaviša Disić, Dragan Marković i Srđan Stojković, heroji srpske prosvete. Da je ovo normalna zemlja, o njima bi se snimali dokumentarci i serije. Ali, učitelji u "fićama", koje ne bi prošle tehnički pregled ni u Bijafri, potpuno su anonimni i žive svoj časni život.

Njihova smena u staroj školi traje tri do pet dana i zato spavaju u napuštenoj zgradi koja ih podseća na kuću "Velikog brata". U horor verziji.

Četiri učiteljice, koje služe kao suvozači u ovim nestvarnim trkama, noće u nešto boljoj učiteljskoj sobi u zgradi škole. To im je spavaća soba, zbornica, soba za odmor i radna soba. U Srbiji, 2007. godine.

– Prvi put sam upoznao učitelje kada smo pripremali dolazak u Donju Oruglicu. Zaglavio sam se na putu u "Tojotinom" džipu. Uključio sam i reduktor. Ni makac. Odjednom proleteše pored mene "fiće". Mislio sam da sanjam – kaže Mlađan Đorđević, zamenik direktora Narodne kancelarije predsednika Srbije.

Narodna kancelarija je upravo iz Donje Oruglice pokrenula akciju "Domaći zadatak za sve nas", čiji je cilj pomoć seoskim školama širom Srbije u kojima više od 25.000 dece nema toalet. Deca iz Donje Oruglice sada imaju sanitarni i mokri čvor. Dobili su tablu i obruč sa mrežicom, sto za stoni tenis, kompjuter, televizor, pet geografskih karata Srbije i slatkiše.

Da li će pokloni iz Beograda makar malo olakšati život trinaestogodišnjem Miljanu Stoiljkoviću, jednom od osmorice putujućih đaka? Lepi, hrabri, ćutljivi dečko strpljivo čeka da ga zaobiđu kamermani i fotoreporteri. Svakog dana on u jednom pravcu putuje oko četiri sata. Živi u selu Lipovica, desetak kilometara daleko od škole.

– On i bukvalno dolazi preko sedam gora i sedam mora – kažu učitelji.

Kako nazvati Miljana? Đak pešak, đak specijalac, đak za Ginisa? Putuje kroz šume, preskače potoke, prelazi brda. Hoda ili trči sam. U starim televizijskim putopisima priče o đacima pešacima deluju nekako romantično, ali, dok Miljan opisuje svoj sasvim običan dan, nije baš sasvim najjasnije čime se bavi Centar za socijalni rad u Leskovcu.

– Ustajem u pola pet, doručkujem s ocem i dedom, a onda krećem. Ponekad vidim vukove. Već me znaju. Ipak, pomerim se malo u stranu, da prođu. Hodam i učim. Uveče gledam filmove. Ne, nikada nisam bio u bioskopu. Nisam bio u Beogradu. Retko idem i u Leskovac. Idol mi je otac Milorad, drvoseča. U selu nemam drugara. Jedino sam dete koje je ostalo.

U selu Donja Oruglica, na kraju sveta, ove školske godine nijedno dete neće upisati prvi razred.