Šta je to ponos

U ono vreme socijalističke Jugoslavije moja generacija znala je samo za vojnu paradu povodom Dana pobede, 9. maja. Pred Saveznom skupštinom tutnjali su tenkovi, prolazile rakete, marširali ešeloni pripadnika oružanih snaga SFRJ. Oružje i oprema većinom iz domaćih fabrika, domet i prikaz stanja i nivoa sopstvene, ne samo vojne, industrije. Ponos države i društva. I svi smo bili ponosni. Ili većina. Zapravo, ne dozvoljavam nikome da sada tvrdi da je tada bio ponosniji od mene. Bio sam naprosto ushićen...

U ono vreme i pripadnici LGBT populacije, preciznije muškarci, služili su vojsku, jer se niko nije pozivao na tu pripadnost da izbegne služenje vojnog roka. U mojoj 41. pešadijskoj diviziji JNA, u kojoj sam služio vojni rok 1977. godine u Bitolju, koliko znam niko nije otkriven kao LGBT član. Bilo je samo članova partije. Tek kasnije nastupilo je i višepartijsko doba...

Zapravo, mogu samo da zamislim face naših tadašnjih oficira JNA da im je neko od vojnika rekao da je LGBT i da traži „svoja prava”. U vojsci. Ali niko nije tražio svoja posebna prava i niko nije pripadnost LGBT populaciji iskoristio da bi prekinuo služenje vojnog roka. A mogao je, jer da se predstavio svojom pravom seksualnom orijentacijom bio bi automatski otpušten iz JNA. Oficiri iz te jedinice, verovatno bi prvo čupali sebi kosu zbog toga „šta ih snađe”, a posle bi danima bili izloženi kolektivnom podsmehu. Baš kao i vojnici. Da li to govori o stepenu demokratije u tadašnjem društvu, o tadašnjem vrednosnom sistemu, ili o nekoj vrsti morala? Verovatno, sve to zajedno.

Istina, skraćenica LGBT tada nije ni postojala, ali i da jeste odmah bi se to povezalo sa „spoljnim faktorom”, sa CIA, KGB-om i BND-om. Možda bi neko dobio na tom otkriću i generalski čin, možda i doktorirao. Još ako uz to dodate i Bžežinskog, njegov govor u Upsali, te ljudska prava i potrošačko društvo, eto razloga zašto je propala SFR Jugoslavija.

A bilo je to lepo doba, zamislite u Zagrebu, gradu od 750.000 stanovnika imali ste tada, u socijalizmu, samo jednog javno etabliranog LGBT člana, što najbolje svedoči o totalno nedemokratskom karakteru socijalizma. Bio je to čuveni „Čukica”, muzičar predivne crne kose kao žensko, sa sobom je stalno vukao nekakvu gitaru u futroli oblepljenoj brojnim nalepnicama-razglednicama. Bio je legenda u svetu gradskih umetnika, jednom je sa letovanja u Crnoj Gori došao sa „šljivama” ispod očiju. Igrao je karte sa lokalnim momcima, oni nisu ništa posumnjali, mislili su da je „Čukica” onako „osebujan tip”, kao svi umetnici, sve dok ispod stola nisu osetili njegove ručice. Bilo je to početkom osamdesetih godina i bio je to prvi međurepublički incident u procesu raspada SFRJ. Već sam tada naslutio da stvari ne idu u dobrom pravcu, čim je „Čukica” popio batine u drugoj republici. Posle su hrvatska i crnogorska demokratija izgladile međusobne odnose.

No, sve je to prohujalo sa vihorom, srećom stigla su neka bolja i demokratičnija vremena gde niko više neće smeti da bije „Čukice”. Jer današnje „Čukice” su naše investicije u slobodu, u demokratiju, mi time pokazujemo i dokazujemo našu toleranciju, širimo granice tolerancije, ako već neke druge granice ne znamo da branimo. Jeste da se na tom plemenitom zadatku okupilo poveće društvo pohlepnih, da se oformila cela jedna industrija, u usponu, političara, konsultanata, posmatrača, aktivista, koji svi lepo žive od promovisanja prava LGBT populacije.

Jer, mržnja i tehnologija biće osnove i ovog veka. Mržnja krije agresiju, a mlada generacija mora biti upozorena na opasnost koju predstavljaju predrasude prema drugima, po bilo kom osnovu. Mladi koji ne dobijaju posao, neki od njih će za svoju marginalizaciju potražiti krivca sa strane. Pri tome se ustanovljava i apokaliptičan način mišljenja: dobro protiv zla. Što naravno nije dobro, a etička dimenzija revolta protiv LGBT populacije zahteva dublju analizu.

Pri tome, upravo u upravljanju etičkom baštinom Srbije svedoci smo obrnutog fenomena od onog koji se javlja u ekonomiji. Ono što se nekada vezivalo za individualnu savest, ili grupu pojedinaca istih ubeđenja, danas se delegira snazi javnosti. Paralelno sa privatizacijom u ekonomiji Srbije imamo nacionalizaciju etike. I sve se to dešava kao da se neka nova odgovornost, koju ne predviđa naš Ustav, nameće vladinim predstavnicima: da obezbede etički komfor glasačima koji su im i poverili vlast. Premijer Ivica Dačić je upravo tako i postupio poštedevši nas verovatno stravičnih slika divljanja po beogradskim ulicama. U subotu nikakvih parada neće biti. Ni vojnih ni sa balončićima. Inače, podržavam LGBT članove, kažu da su to većinom lepuškasti muškarci. Za nas manje lepe mnogo veći životni i radni prostor...