Prostorne imaginacije

U sećanjima starije generacije savremenika Oktobarski salon je reprezentativna manifestacija likovne umetnosti u Srbiji, sa svojim Pravilnikom, Umetničkim savetom i nagradama. Salona, takve institucije 20. veka, više nema. Njegova konceptualna radikalizacija sa internacionalizacijom dogodila se pre osam godina. Nestabilnost vremena u kome živimo, globalizacija, sumnje u vrednosni sistem i njegova relativizacija, kao i promenljivost kulturne paradigme samo su neki od simptoma koji su uticali na promenu platformi u stvaranju i recepciji umetničke prakse i umetničkih relacija. Raskin je u 19. veku anticipirao da „Umetnost i arhitektura nisu prost odraz društvenog i kulturnog poretka, nego i njegov aktivni sastojak”.

Danas je Oktobarski salon, kao živi organizam, umrežen sa procesima na recentnoj vizuelnoj sceni, a obeležen je redovnim promenama autorske koncepcije, umetničkih direktora/kustosa, pa i lokacija.

Kustosko-selektorski tim ovogodišnjeg 53. Oktobarskog salona, Branislav Dimitrijević i Mika Hanula, svojom koncepcijom fokusirali su interventnu prirodu savremene umetničke produkcije kako bi se povezalo umetničko delo i stvarnost. Sam naslov „Gud lajf” problematizuje pitanje subjektivnog doživljaja, fikcije i realnosti dobrog života u kontekstu ozbiljnih nacionalnih, ali i planetarnih političkih, društvenih i ekonomskih kriza.

Podnaslov „Fizički narativi i prostorne imaginacije” čvrsto je povezao ideju ovog projekta sa kompleksnom istorijom lokacije - nekadašnje zgrade „Beogradske berze”, kasnije zgrade „Geozavoda”, a još preciznije, sa istorijom medernizacije Srbije tokom proteklih 100 godina. Život ove monumentalne građevine sa početka 20. veka, tokom stoleća pratila je promenljiva sreća da bi danas bila zapuštena, urušena i napuštena bez jasne namene; očite su analogije u istoriji ovog zdanja i države. Tako je zgrada postala ključni činilac ovog Salona, a njena opora istorija mesta na određeni način inkorporirana je u projekat kao interaktivni medijski prostor umetničkog izražavanja. Stav da je svaka izložba pre svega posebna forma razmene u okviru specifičnog okruženja ili ambijenta simptomatičan je i za radove na 53. Salonu. Ova nekad reprezentativna zadužbina trebinjca Luke Ćelovića i tema „Gud lajf” predstavljali supočetnu tačku u kojoj autori istražuju individualni odnos umetnosti i javne sfere, kao i relaciju prema datoj temi. Samim tim, od 25 pozvanih umetnikai umetničkih grupa iz Srbije, regiona i Evrope očekivalo se da u vizuelnoj artikulaciji svog rada koriste ambijent i lokalne priče; većina njih je u tome uspela i radovima „in situ”.

Na otvaranju Salona, 22. septembra, ispred zgrade Samule Stojanov je izveo performans „Jahanje bika”, koristeći kritički i estetski potencijal istorije berzanskog mesta čije izazove personifikuje bik. Jedan od amblematskih radova na 35. Salonu je instalacija od zatečenih predmeta Karsten Konrada „Beograd Rialto”, koja dominira visoko u središtu iznad centralnog stepenišnog koridora, kontekstualizujući situaciju sada i ovde, prošlo i sadašnje. Karstenov drugi rad „Put u Jerusalim” predstavlja mnoštvo neupotrebljivih stolica iz ove zgrade koje po hodnicima čine manje grupe, a mogu se čitati i kao moguć put između prošlosti i sadašnjosti.

Vlatka Horvat je u tri povezane sobe realizovala tri skulptorske instalacije, od kojih je ona „Od vrata do vrata”, sa mnoštvom vrata iz Geozavoda, vizuelno dominantna, inicirajući večnu dilemu da li su to naši Ulazi i Izlazi. Mogućnost transformacije prostora u mesto, ali i pasivne pripovesti u aktivno-fizičko prisustvo, kako su formulisali kustosti, osnova je mnogih radova. Tako, integrišući u svoju multimedijalnu instalaciju „Beogradska berza” sobu, sa arhivskom građom, Branislava Stefanović razvija dijalog o berzanskim poslovima u vreme kada je trgovina svinjama bila primaran biznis. Jedina uljana slika na ovom Salonu je poliptih Biljane Đurđević „Mrak u šumi”, u kojem ova umetnica u svom maniru iskošenog pogleda ispituje ambivalentne odnose polova. Naslov sofisticirane skulptorske instalacije Ane Krstić „Mi ne znamo šta je to, ali sigurno nije ono što ti misliš da jeste”, svojom subverzivnošću, između ostalog, duhovito asocira na potrebu da se publika angažuje kako bi bolje razumela promene umetnika prema delu, kao i njihovo delovanje u prostoru i vremenu konkretnog života. Povezujući okolinu Savamale i ondašnje kupalište Bert Talsep (Berit Talpsepp), u specifik radu „Šest topola”, polazi od fotografije iz 1936, tematizujući skulpturom i filmom davno izgubljeno vreme.

I „Slučaj Harms”, film Slobodana Pešića, sniman u ovoj zgradi 1988. godine deo je projekta 53. Salona.

Očito radove na 53. Oktobarskom salonu povezuju forme vizuelnih i tekstualnih praksi – skulpture, instalacije, filmovi, priče, eseji, slike, fotografije, intervjui, stripovi, intervencije, dokumenta, istraživanja, javne diskusije, kustoske radionice (kustosiranje) tokom izložbe. Tako, umesto kataloga, deo koncepta Salona je i Knjiga umetničkih tekstova više umetnika, istoričara i filozofa, od Sretena Ugričića i Raše Todosijevića do Dubravke Stojanović. I na kraju, ostaje izvestan osećaj getoizacije Oktobarskog salona u zdanje nekadašnjeg Geozavoda, jer on i realno i metaforično govori o stanju u našoj politizovanoj kulturi i nemoći da razume promene u 21. veku.