Čudna logika kompromisa

Nebojša Krstić tvrdi (11. oktobra) da je ključna teza mog teksta „Lakomisleno neznanje” (9. oktobra) sadržana u stavu da je posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova „kompromis izgubio svaku vrednost”. Da je to bila „ključna teza” ja bih pisao o toj temi, a ne o onoj u naslovu tog teksta – o lakomislenom neznanju. Ali, nije slučajno da je Krstić pomenuti stav proglasio mojom „ključnom tezom” budući da mu je bilo važno da izbegne diskusiju o onome o čemu sam pisao. A to je, kao što naslov sugeriše, njegovo nepoznavanje toka i glavnih činjenica o pregovorima koji su o statusu Kosova i Metohije bili vođeni 2006. i 2007. godine. Činjenica da nijednom rečju nije ni pokušao da opovrgne moje pokazivanje njegovog neznanja govori mi da smo završili taj deo diskusije.

A sada o novootvorenoj temi. Njen povod je, dakle, moj stav da je posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova kompromis izgubio svaku političku vrednost. Krstićev komentar je bio sledeći: „Zašto bi izgubio? Neki bi zadrti logičar u ovakvom stavu uvaženog poslanika pronašao klicu prihvatanja jednostranog akta Prištine”. Umesto stava „zadrtog logičara” koji je Krstić oberučke prihvatio, mislim da bi bilo bolje zauzeti stav zdravog političkog razuma i iskustvenih činjenica.

Najpre, na završnom sastanku najviših predstavnika pregovaračkih strana i posrednika 10. marta 2007. u Beču, Marti Ahtisari, koji je bio glavni posrednik UN u pregovorima, rekao je: „Mene ne zanima kompromis. Mene zanima rešenje”. Rešenje koje je imao u vidu bila je nadgledana nezavisnost Kosova. Rešenje, očigledno, nije bio plod kompromisa, već nasilnog nametanja stava koji je u potpunosti bio saglasan interesima jedne, albanske strane u pregovorima. To je bio glavni razlog zašto ovakvo „rešenje” nikada nije dobilo zeleno svetlo Saveta bezbednosti UN i što je ceo dokument, što se međunarodnog prava tiče, ostao na suvom.

Znači, nisam ja izmislio „ključnu tezu” da u slučaju jednostrano nametnutog rešenja kompromis gubi svaku političku vrednost, već je takav stav nužna posledica odbacivanja kompromisa kao srži svakog rešenja od strane M. Ahtisarija.

Kada su propali svi pokušaji Ahtisarijevih nalogodavaca da njegovo beskompromisno „rešenje” nametnu Savetu bezbednosti, Boris Tadić je odlučio da ovo „rešenje” prihvati kao osnov kompromisa, i to je „kompromis” o kojem Krstić govori. Kreće otužna tajna diplomatija, koju kasnije razotkrivaju Vikiliksove depeše. Rezultat tih tajnih obećanja Borisa Tadića i njegovih saradnika je njihovo prihvatanje plana M. Ahtisarija kao merodavnog za „kompromisno” rešenje statusa Kosova. Stvar će se definitivno obaviti kada DS dođe na vlast i počne, korak po korak, da deluje u duhu onoga što Krstić vrednuje kao kompromis.

Prva akcija u sprovođenju plana M. Ahtisarija bilo je dovođenje nelegalnog Euleksa na Kosovo i Metohiju i srazmerno smanjivanje prisustva legalnog Unmika. Zašto je Euleks nelegalan? Zato što je to misija iz Ahtisarijevog plana koji, kao što je rečeno, nije imao zeleno svetlo SB UN. Po tom planu, zadatak Euleksa je da nadgleda nezavisno Kosovo. Kako je, međutim, SB UN prihvatio misiju Euleksa? Na osnovu odobrenja vlasti Srbije rukovođenih „rešenjem” kao kompromisom. Formalni osnov odobrenja Saveta bezbednosti nije bio i pravni: to je bio izveštaj generalnog sekretara UN od 26. novembra 2008. u kojem se, na osnovu pristanka tadašnjih vlasti Srbije, preporučuje ovakav manevar.

Posle ovog, slede naredni „kompromisni” potezi vlasti Srbije kojima je rukovodio tadašnji predsednik republike. Traženje mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti Rezolucije o proglašenju nezavisnosti Kosova, umesto podnošenja tužbe protiv bar neke od država koje su jednostrano priznale tu nezavisnost. Taj čin je, kao što je poznato, završio fijaskom. Potom, potpisivanje protokola o policijskoj saradnji sa Euleksom, koji nikada nije objavljen. Zatim, samovoljna zamena Rezolucije Narodne skupštine o dijalogu sa Prištinom dokumentom Ketrin Ešton, gde se našoj zemlji diktiraju pravila takozvanih tehničkih pregovora sa Prištinom. Najzad, Stefanovićevi sporazumi kojima se privodi kraju naše ne samo faktičko nego i formalno priznanje nezavisnog Kosova od strane Srbije.

Time smo dogurali do skorašnje formulacije, prve u nekom dokumentu EU (Strategija o proširenju), po kojoj treba poštovati „teritorijalni integritet Kosova”. Lepih li kompromisa.

Potpredsednik Demokratske stranke Srbije