Doktor i sin ubijeni bez suda

Šabac – Okružni sud u Šapcu rehabilitovao je, prošle nedelje, dr Danila Ciganovića, jednog od prvih školovanih ginekologa u Srbiji, i njegovog sina Nikolu, svršenog maturanta gimnazije, koje je nova komunistička vlast likvidirala bez suđenja 29. avgusta 1945. godine u selu Draginac kod Loznice. Pred većem sudije Gojka Lazareva pojavili su se i svedoci ovog zločina, a odlukom suda su stavljena van snage sva rešenja o konfiskaciji njihove imovine.

Zahtev za rehabilitaciju oca i brata podneo je profesor u penziji Slobodan Ciganović (73), koji je s majkom Anicom jedva izbegao istu sudbinu, a kasnije prošao svu golgotu porodice "narodnog neprijatelja". Supruga doktora Ciganovića, iako je poživela punih devet decenija, nije dočekala ispravljanje istorijske nepravde, jer je preminula 1993. godine.

Dr Danilo Ciganović bio je rodom iz Srba u Lici. Gimnaziju je završio u Zagrebu 1919. godine, a Medicinski fakultet u Gracu (Austrija) 1924. godine. Ginekologiju i akušerstvo specijalizirao je 1929. godine kod profesora Dursta u Zagrebu. Godinu dana kasnije sa suprugom Anicom (rođenom Krajčinović), iz Petrinje, četvorogodišnjim sinom Nikolom i dvogodišnjim Nebojšom (preminuo 1932) došao je u Šabac.

Ginekološko odeljenje u ovom gradu do tada je bilo u sastavu Opšte hirurgije. Uprava bolnice prihvatila je predloge novopridošlog specijaliste i formirala posebnu službu za ženske bolesti i porođaje. Za načelnika odeljenja postavljen je dr Ciganović, koji će ovaj posao obavljati sve do kobne jeseni 1944. godine.

– Jedne prohladne noći u našu kuću u Ulici kralja Aleksandra broj 17 upali su do zuba naoružani ljudi. Bili su to četnici, koji su naredili ocu da pođe s njima. Odveli su ga u selo Batković, sa one strane Drine, da leči ranjenike u improvizovanoj bolnici. Pored četnika, otac je lečio i obolele meštane tog dela istočne Bosne – priča Slobodan Ciganović, koji je tada imao samo 11 godina.

Četnici su sa Ciganovićem odveli i njegovog starijeg sina Nikolu, koji je tih dana sa šabačkim maturantima bio angažovan na čišćenju kanala Mutnik. Nikola je u četničkoj bolnici pomagao ocu.

– Na početku okupacije u šabački logor dopao je neki dečak iz Semberije. Insistirajući da mu je zdravlje jako narušeno, otac je tražio da bude prebačen u bolnicu, a kada ga je izveo napolje rekao mu je da beži. Isti dečak, krajem avgusta 1945. godine prevešće ih preko Drine, i tom prilikom otac mu je poklonio svoj ručni sat. Život je udesio da se posle mnogo godina sretnem sa tim čovekom – priča Slobodan.

Danilo i Nikola Ciganović nisu hteli da odstupe s četnicima ka italijanskoj ili austrijskoj granici. Uvereni da nisu krivi, pošli su kući. Kada su prešli Drinu, svratili su u selo Stupnicu, u kuću porodice doktorovog pripravnika Miodraga Vasiljevića.

Miodragov brat Milutin Vasiljević pred sudom je ispričao da su Ciganovićevi hteli da se predaju novim vlastima. Po njihovoj želji otišao je u selo Draginac, posle čega su stigla petorica pripadnika narodne milicije, sa kojima su doktor i sin mirno otišli. Nekoliko dana kasnije ovaj svedok je od milicionera Žarka Todorovića saznao da su Ciganovići pobijeni 24 časa posle privođenja. Da ne bi bio izbušen, sa Nikole je skinut kožni kaput, koji je potom nosio komandir milicije.

O tragičnom događaju svedočili su i Pantelija Milovanović iz Stupnice i Ljubisav Đurić iz Draginca, čije je iskaze sud takođe prihvatio kao istinite. Međutim, grob Ciganovića nije poznat.

– Smrt je pretila i majci i meni. Oslobodioci su nas izbacili iz kuće i poterali u Bosnu, jer navodno u Šapcu nemamo šta da tražimo. Trebalo je da nas prebace na neku adu kod Badovinaca, gde bi nas verovatno streljali. Na sreću, u tom selu je komesar bio neki mladić, čiju je majku moj otac porodio u šabačkoj bolnici i platio joj fijaker da se vrati kući. To nas je spaslo – kaže Slobodan.

Kompletna imovina Ciganovića je konfiskovana. U njihovu spratnu kuću uselio se komitet, a kasnije je ustupljena dečjem obdaništu, koje se i sada ovde nalazi. Ginekološki instrumenti, biblioteka, klavir, trpezarija, spavaća soba, sat sa klatnom, ćilimi i srebrnina završili su u domovima pojedinaca. Majka i sin su se potucali po memljivim sobama i na kraju skrasili u kući koju im je poklonio Danilov dugogodišnji prijatelj arhitekta Ante Gašparac.

Pre udaje Anica Ciganović pohađala je ženski internat u Sent Galenu, a dve godine posle ubistva supruga i sina uspela da se zaposli kao blagajnik i ostatak porodice digne na noge. Slobodan je najpre završio višu pedagošku školu, a potom industrijsku pedagogiju, koju je predavao u srednjoj tehničkoj školi u Šapcu. Oženio se Bosiljkom, učiteljicom koja je službovala u Hrtkovcima, Platičevu i Majuru.

Njihov sin poneo je dedino ime Danilo, a diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Kćerka Danijela nastavila je porodičnu tradiciju: završila je medicinu i specijalizirala ginekologiju. Radi na Odeljenju ginekologije i akušerstva Opšte bolnice u Šapcu, koje je pre sedam i po decenija osnovao dr Danilo Ciganović.