Mirko i Izabel u novom zavičaju

Gornji Milanovac – Selo Beršići, brdo Galič. Na brdu desetak kuća, žitelja malo više nego kuća. Šta može "tamo neki Galič" na obodu Šumadije da znači u životu jednog Mirka iz okoline Drniša, šta tek pariskoj slikarki Izabel? Ništa. Tako su oboje mislili dok se nisu sreli, gde drugde nego na – Galiču.

Pošto je, u minulom ratu, tamnovao 82 dana u logoru kasarne Lora u Splitu i zatvorima u Šibeniku i Kerestincu, potom sačuvao glavu pred "Olujom" u svom "jugu", plaćajući usput veknu hleba osam, a litar benzina 13 maraka, našao se u Beogradu.

– U Beogradu mi se nije ostajalo. Setio sam se jednog poznanika, mogu sad reći prijatelja, koji je živeo na Galiču. Idem ka njemu, pa šta mi bog da. Bez dinara u džepu, u uniformi u kojoj sam ratovao, stignem na Galič, verovali ili ne, kao među rođene. Metalostrugar sam i majstor od još koječega, prionem na posao: jednom pomognem ovo, drugom napravim ono, trećem popravim ili ozidam. Jedan stariji Galičanin, kad me je bolje upoznao, upita me da li bih hteo da se skućim na ovom brdu i ponudi: "Biraj plac na mom imanju, pa da zidamo kuću". Tako i bi. Niče kuća u koju su moji Galičani uzidali previše svoje dobrote i ljubavi – priča za "Politiku" Mirko Milovac, sada već sa punih 39 godina.

Namestilo se tako da Parižanka Izabel upozna u "gradu svetlosti" slikara Milinka Mikovića koji se, pre skoro pola veka, sa Galiča preselio na Monmartr. I da sa njim, pre nekoliko godina, dođe u slikarev zavičaj. I da na Galiču postavi stari vajat u kojem će živeti i slikati. I da joj oko vajata pomogne Mirko. Reč po reč o ranijem njegovom životu u Dalmaciji i njenom u Parizu i – nađoše zajednički jezik, iako Mirko ne zna francuski, a Izabel se muči sa srpskim (majka joj Francuskinja, otac Nišlija "na privremenom radu" u Parizu).

– Dopali su mi se i kraj i ljudi pri nekoliko poseta Mikovićevom zavičaju, a odluku da se na Galič preselim donela sam u vreme bombardovanja Srbije. Nisam mogla da se pomirim sa lažima o Srbima koje su nemilice sejane na Zapadu, spakovala sam štafelaj, slike, boje i kistove i došla. Kupila sam stari vajat i malo zemlje, razapela štafelaj i nastavila da slikam – sporo, ali sasvim razgovetno, iznosi nam četrdesetjednogodišnja Izabel svoj razlog dok sedi za štafelajom, među slikama o brvnima i knjigama u policama.

Izabel i Mirko su se, pre šest godina, obradovali bliznakinjama, Anastasiji i Teodori. Devojčice sa ocem razgovaraju na srpskom, sa majkom na francuskom i rastu, na jesen će u školu.

– Mirko mi je preuredio vajat u atelje na kojem bi mi pozavideli mnogi pariski umetnici. Učestvovala sam već na tri kolektivne izložbe u Beogradu, a imala sam i jednu samostalnu. Čudim se da mladi ljudi odavde žele na Zapad. Ne cvetaju tamo ruže kako to odavde izgleda. srećna sam što naše kćerke ovde odrastaju u prirodnoj slobodi, što ne strahujem da će im se išta dogoditi na ulici, u školi ili stanu. Ovde je idealno mesto za njihovo detinjstvo, tu je njihov zavičaj, a to je razlog da Galič bude i moj i Mirkov zavičaj – ističe Izabel.

Teško kući u koju niko ne svraća – kaže narod. Njihova kuća nikad nije bez gostiju. Komšije svakodnevno navrnu, posećuju ih prijatelji iz naše zemlje, dolaze kolege umetnici. Dolaze i Izabelini prijatelji iz Francuske. Kad otuda pođu prvi put, nisu lišeni straha: u kakvu su se to zemlju uputili, među kakav narod? Ali, predrasude koje im je ukorenila propaganda tope se istog trenutka kad iz automobila kroče na tle Galiča. E, tada nastaje za domaćine druga, slatka muka, a to je "kako ih oterati, jer sve ih toliko oduševi da im se u Pariz ne vraća", živom istinom se šale Izabel i Mirko.