Klonovog klona klon

Možda je najveća lepota i sreća ljudskog života u tome što budućnost ne postoji. Pretvorivši je u naše neprestano nadanje i snove, mi se za nju grčevito pripremamo, na nju mislimo neprestano, u dirljivom  nadanju da ćemo je dosegnuti, u njoj bitisati i u njoj večno ostati.

Njene mogućnosti ravne su mogućnostima Boga; u onome što tumačimo kao njena obećanja, u tim obećanjima koja tumačimo kao slamku spasa, leži beskrajno mnogo varijanti našeg postojanja. Da toga nemamo, i ovako ništavni i tu ništicu u sebi bismo poništili. Zato je tegoban zadatak, a još tegobnija potreba svakoga ko tu laž na koju pristajemo, i u ime koje svoj život patetično smatramo korisnim, razbija. Taj bi morao da ima velike adute za takav korak, i jake dokaze za brisanje možda najveće iluzije u koju se čovek ugradio svim svojim bićem.

Kopija postojanja

Samo je francuskom piscu Mišelu Uelbeku znano zbog čega se poduhvatio toga: biće da je prezir koji oseća prema onome što predstavlja ljušturu savremenog čoveka ipak jači od ljubavi prema onome što zamišljamo da je suština ljudskog bića. U najnovijem romanu "Mogućnost ostrva" ("Plato", Beograd, 2006, jako dobar prevod Ivane Misirlić sa francuskog), Uelbek cinično otvara prolaze ka onome što želi da dokaže da je nepostojeće – budućnosti u koju svako od nas teži da uđe makar kao klonovog klona klon, kao izvrnuta rukavica života i jadna kopija jednog davnog, isto jadnog, postojanja.

Na više od 350 stranica ovaj pisac svetske slave, koji danas svojim delom pokazuje da francuski roman nije mrtav i, što je još važnije, gradi onaj most ka nepredvidivom moru mladih čitalaca čiji literarni instinkt nepogrešivo prepoznaje i sa njim savršeno korespondira, ispisao je apokalipsu 21 veka tako ubedljivo da nam preostaje jedino da je – mirno sačekamo. Pretresajući postulate evolucije unazad i unapred, biološke ali i tehnološke, u centru kojih je uvek čovek, bilo da se zove divljak, klon, kiborg, novočovek ili Budući, Uelbek svoje putešestvije po ljudskoj duši na kojoj se ocrtava mapa civilizacije završava u četvrtom milenijumu nove ere. U tom vremenu, nepostojeće budućem, on postojanim smatra sve ono što je, zapravo, oduvek bilo potpuno nejasno, nerazumljivo i nedohvatljivo a za čim se oduvek čeznulo: koliko god to zvučalo otrcano, to je ipak samo to, i jedino to – ljubav i sreća.

U vremenu koje hoćemo da uhvatimo, ščepamo i konačno pripitomimo, svaki naš odraz, svaka replika naše DNK ima za cilj da održi naš rodoslov i traga za njima. Jer, samo u ljubavi, a pogotovu onoj koja nam je uzvraćena, dobrovoljno se oslobađamo, stapamo sa onim drugim i verujemo da je "nastavak sveta opravdan". I "svi umiremo od ljubavi, ili usled nedostatka ljubavi, ljubav je, na kraju krajeva, neminovno smrtonosna".

Zato je ta beskonačnost pitanja mogućnosti sreće ravna beskonačnoj usamljenosti: bilo da smo u grupi bilo da smo sami, ono što nam preostaje jeste samo traganje za uporištem, za jednom jedinom tačkom u ovom stvarnom svetu, danas, u 21. ili sutra, u 41, stoleću. Za nekim ostrvom u beskrajnom plavetnilu mora, sa čijih ćemo peskovitih plaža, usamljeni, pokušati da pod jedinom  kapom nebeskom koju znamo steknemo svoj mir.

Dijalog sa filozofima

Sarkastično i sa skepsom gledajući na svet oko sebe, glavni junak Uelbekovog romana "Mogućnost ostrva", Danijel 1, komičar po profesiji koji zlo sveta želi da pobedi groteskno uvećanim zlom što više izaziva mučninu nego smeh, usamljenik slabašne volje, stavlja pod lupu sve što vidi. Danijel 1 svetu predočava njegove najveće slabosti: rasizam, pedofilija, kanibalizam, oceubistvo, mučenje i varvarstvo njegove su omiljene teme, dovedene do ekstrema. On njihovim ismevanjem kod gledalaca izaziva mučninu, njegov izopačeni "savez između zla i smeha" začikuje, izaziva na megdan samu osnovu Frojdovog učenja, lomi je u paramparčad. Zlo je sam čovek, Hristos, čiji smo tvorci i ubice, je samo nedostižna ideja o iskupljenju koju  iznova, i uvek dovodimo do besmisla.

Veliko znanje Danijela 1 je, zapravo, garant umišljenog stava o sebi kao o nekome ko je viši od drugih, ali će ono potpuno podbaciti pred prvim lažnim obećanjem o besmrtnosti. Čovek kao i svaki drugi, ranjiv, bez samopouzdanja i povodljiv, taj Danijel 1, već na pragu starosti, koji sve ismeva i svakome se podsmeva, stupa u sektu bez pogovora i rezerve samo zato što mu ona obećava budućnost u nekom drugom – pokazaće se lažno večnom telu.

"Otkad je nastao, kosmos iščekuje rođenje večnog bića koje će postojati zajedno sa njim kako bi se u njemu ogledao kao u čistom ogledalu, neukaljanom prljavštinom vremena", piše Mišel Uelbek. Rođenje Boga? Ipak, čini se, samo čoveka, originalnog ili kloniranog ali narcisoidnog, u kome jedino pas vidi Boga…

Formalno gledano, "Mogućnost ostrva" se može nazvati futurističkim romanom, romanom fantastike. Rukopis Danijela 1, i rukopisi njegovih klonova i kiborga, sve do Danijela 24 i Danijela 25, prožimajući se i preplićući tvore mrežu u kojoj se svi koprcamo. Koristeći, ali i dovodeći u sumnju sve što je trenutno postojeće, od dosega civilizacije u kulturi i umetnosti pre svega, kao pretpostavljenom višem stanju duha, Danijel 1 vodi stalni dijalog sa najznačajnijim filozofima, piscima, umetnicima: od Aristofana, Spinoze i Šopenhauera, Getea, Ničea i Vagnera (koji u svim sektama juče-danas-sutra sa svojom težnjom ka beznadežnom Novočoveku uvek predstavljaju neizbežni tandem) do Bodlera, Balzaka, Hegela i Kanta. Da bi, na kraju, utvrdio prosto pravilo čovekovog postojanja: "Jedino mesto na svetu na kome sam se dobro osećao, bilo je u zagrljaju žene, kad se šćućurim, sakriven u dnu njene vagine…"

Sva znanja ovoga sveta, sva proročanstva u koja možemo ili želimo da verujemo, počinju iz tog ljubavnog zagrljaja, oblivena su toplinom te obostrane ušuškanosti, i njen su rezultat. Iz te neutažene erotske žudnje lakoverni smo prema svim obećanjima, i svaka sekta pa i ona takozvanih elohimista kojima prilazi Danijel 1 može nas kupiti.

Pa ipak, obećanje besmrtnosti jeste obećanje "mukle usamljenosti" kojoj ni Danijel 1 ni svaka sledeća generacija Danijela, sve do Danijela 25, ne može pobeći. Pitanje je samo kako je pretvoriti u radost zato što smo – bilo kao ljudi, ili klonovi ili novoljudi, šta bilo – uopšte živi: to bazično osećanje da postojimo koren je, i začetak, kako i Uelbek sugeriše, ljubavi i tela, požude i bola duše, "ako duša još postoji". To osećanje nikada neće moći da bude izbrisano iz genetskog koda iako, što je još važnije, u njegovu suštinu nećemo moći da proniknemo. Ona je, koliko god religija i proroka bilo, nesaznajna ali kod svakoga neponovljiva.