Čovek koji je naslikao i vazduh

Monografije slikara su prave male pokretne galerije, prepune slika. Jedna takva, sasvim nova – „Život i delo – Kosta Hakman” – pojaviće se na predstojećem beogradskom Sajmu knjiga, na štandu „Službenog glasnika”.

U njoj je i 158 fotografija slika ovog znamenitog umetnika, što je samo deo blaga koje nam je ostavio i koje (po)stoji na zidovima galerija, kod privatnih i drugih vlasnika, u riznicama muzeja. Ova monografija nije samo za čitaoce već i za gledaoce.

Naime, u korice knjige „upakovan” je TV film „Životi Koste Hakmana” (55 min.), koprodukcija RTS i Projekta „Rastko”, što ovo izdanje čini posebnim.

Likom i delom Koste Hakmana (Bosanska Krupa, 1899  – Opatija, 1961) godinama se bavila autorka monografije Ljiljana Piletić-Stojanović. Plod njenog rada je ovaj izuzetan portret izuzetnog umetnika „uramljen” u dugo očekivanoj knjizi. Autorka prati njegov životni put od detinjstva u Bosni do „poslednje stanice” – na Jadranu, gde je slikar i profesor potražio sebi leka.

Između su Hakmanova školovanja, stradanja, stvaranja, njegove ljubavi i bolesti. To je životna priča u „jarkim” bojama 20. veka. I  na ovim našim prostorima i šire. I istorija i slikarstvo su tu.

Mnogima možda nije poznat podatak da je najmlađi član Mlade Bosne bio Kosta Hakman. U toj organizaciji bila su i njegova dva starija brata – Mihajlo i Stevan. I sva trojica tamnovali su u austrougarskim zatvorima, gde će Mihajlo i skončati.

Posle rata, u novoj zemlji, Kosta će dobiti stipendiju za studije slikarstva u inostranstvu. Prvu godinu provodi u Pragu, kod čuvenog Vlaha Bukovca; zbog tradicionalnog akademizma, napustiće ovo mesto, nakratko se preseliti u Beč, a potom na duže u Krakov, kod profesora Stanislava Vajsa, gde je „našao svoju umetnost“.

Diplomirao je 1924. godine, naredne je, u Beogradu, održana njegova prva samostalna izložba, a potom će uslediti nova seoba – u Pariz.

Sledeće tri samostalne izložbe održane su, u razmacima od po nekoliko godina, u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu. O onoj iz 1936. kritičar Đorđe Orahovac je napisao: „Njegovoj senzibilnoj prirodi odgovarao je vedar dalmatinski pejzaž, bogatstvo prirodne svetlosti, u njima je uspeo da naslika čak i vazduh“.

Naredne godine Hakman se na Svetskoj izložbi u Parizu predstavio sa dva dela – za šta je nagrađen Zlatnom medaljom, dok je u rimskoj galeriji njegovu sliku kupio poznati grof Ćano i ona je čitavu deceniju bila izložena u zgradi italijanskog parlamenta.

Došle su nove ratne godine  i novo zatočeništvo: kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske odveden je u zarobljenički logor u Nemačkoj. Posle rata Kosta Hakman nastavlja svoj ranije započeti pedagoški rad na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu.

Poznati profesor od svojih studenata stvarao je poznate slikare: Mladena Srbinovića, Milića od Mačve, Ljubu Popovića, Dadu Đurića, Momu Kapora, Boška Karanovića... Sam se još nekoliko puta predstavljao na izložbama u nekoliko gradova one bivše zemlje. Poslednje godine proveo je u Opatiji, lečeći bolesno srce i – slikajući.

Novi život njegovog umetničkog dela započeo je 1988. retrospektivnom izložbom u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, čiji je autor upravo bila Ljiljana Piletić-Stojanović, koja potpisuje i ovu monografiju.

Usledilo je još sedam izložbi, a poslednja je bila prošlog decembra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog (Hakmanovog kuma). Time je obeleženo 50 godina od slikareve smrti i od otvaranja ove ugledne galerije u Novom Sadu.

Taj kulturni događaj bio je i više od navedenih jubileja: to je i spomen na jedno dugo prijateljstvo ljudi koji su puno dali našoj likovnoj umetnosti. Svaki na svoj način.

Pomenimo da je monografiju priredila slikareva kći Milica Hakman, istoričar umetnosti, koja nam reče da se sa nekim očevim delima prvi put srela tokom nastanka ove knjige. Dizajner monografije je Ivan Jocić, reditelj filma u knjizi Miljan Glišić, a scenarista je Zoran Stefanović.