Granice pritisaka EU

Zemlje zapadnog Balkana proteklih dana našle su se u pravom malom vrtlogu izjava vodećih političara Evropske unije koje su stvarale atmosferu da se balkanski brodići ipak ne približavaju evropskom zajedničkom tlu.

Dok se javnost u Hrvatskoj uzburkala izjavom predsednika nemačkog parlamenta Norberta Lamerta da „Hrvatska još nije spremna za EU” iako je njen prijem planiran za 1. jul 2013. godine, ostale zemlje zapadnog Balkana žestoko je zabrinula mogućnost da pojedine zemlje EU ponovo uvedu vize za njene državljane i to sve zbog talasa lažnih azilanata.

Međutim, oba povoda samo dokazuj koliko pojedine države članice EU koriste evropske integracije zapadnog Balkana za međusobne borbe i interese, ali i koliko je nekad cela politika EU prema ovom regionu nekoherentna.

Naime, pritisak vodećih članica EU na zapadni Balkan ne jenjava iako je postalo evidentno da problem nije u tome što Srbija i Makedonija nisu dovoljno učinile da spreče odlazak svojih lažnih azilanata u Nemačku.

Problem leži u činjenici da pojedine zemlje EU imaju velike pogodnostima koje pružaju tokom procesa traženja azila kao i da je taj proces isuviše dug. Put do tih pogodnosti ne mogu da spreče zemlje zapadnog Balkana, jer bi sprečavanje nekoga da izađe iz zemlje predstavljalo kršenje ljudskih prava što se i te kako ne bi svidelo EU.

Dakle, manje promene sistema u samim državama EU bi sprečile sve nelagodnosti i u potpunosti odbacile potrebu Berlina ili Pariza da u svojim rukama, van procene i kontrole Evropske komisije, imaju mehanizme za privremenu suspenziju bezviznog režima.

Međutim, kada se cela priča o lažnim azilantima sa Balkana stavi u širi kontekst zaštite spoljne granice zone Šengenskog sporazuma nije teško zaključiti da ovaj pritisak Nemačke, Francuske, Austrije, Belgije, Holandije i Luksemburga ne cilja samo zapadni Balkan.

Još proletos su Nemačka i Francuska istakle da žele izmene Šengenskog sporazuma tako da nacionalne vlade ponovo imaju pravo da na mesec dana ponovo uvedu kontrolu nad svojim, unutaršengenskim granicama.

I tada, kao i sada u slučaju Balkana, to je bilo jeftino pecanje poena u populističkim predizbornim vodama koje je samo krnjilo veru u evropsku ideju i dokazivalo da Francuzi i Nemci nisu baš toliko radi da podele odgovornost sa Grcima, Italijanima, Špancima i Poljacima za bezbednost spoljnih granica EU i zajedno reše problem naleta imigranata iz Severne Afrike, Bliskog istoka i krajnjeg istoka Evrope.

S druge strane, pritisak šefa Bundestaga na Hrvatsku i njeno skorašnje članstvo u EU, pojedini diplomatski krugovi vide kao nemačko „treniranje strogoće” koje zapravo služi da bi se Srbiji postavili stroži uslovi za datum početka pregovora o članstvu u EU, ali tako da Berlin ne ispadne neravnomerno strog prema svima na Balkanu.

Međutim, Berlin je u proteklih godinu i po dana već imao dva poprilično robusna diplomatska udarca Beogradu i to prilikom posete Angele Merkel Beogradu u avgustu prošle godine kao i u nedavnoj poseti Andreasa Šokenhofa, zamenika šefa poslaničkog kluba vladajuće nemačke stranke u Bundestaga.

Premda Berlin možda misli da je „gvozdenom diplomatskom pesnicom” ipak došao do nekih rezultata, pravi rezultat ovakvih akcija je smanjenje želje građana za evropskim integracijama.

Slično se dešava i u ostalim zemljama zapadnog Balkana, jer njihovi građani još nisu osetili sve dobrobiti evropskih integracija a Brisel sve više sagledavaju samo kroz pritiske.

Iako iz EU stalno poručuju da njihovi pritisci na zapadni Balan su zapravo plod toga da u svojim redovima „ne žele nespremne zemlje kao što su Rumunija i Bugarska”, EU zaboravlja da politička elita na zapadnom Balkanu još nije dovoljno zrela da se nosi s ovim pritiscima te da će radije se prikloniti populizmu.

Ne smanjujući odgovornost lokalnih političara, ovoj situaciji doprinosi i činjenica da je dužnička kriza u redovima EU postala njenim članicama savršeni izgovor za manje interesovanje za zapadni Balkan, uspostavljanje koherentne politike „dvadesetsedmorice” prema Balkanu i sam proces proširenja EU.

Tako je EU došla u situaciju da se nekad više bavi arapskim prolećem i situacijom u Iranu ili Siriji nego problemom Makedonije, koja je i dalje zaglavljena zbog spora sa Grčkom oko imena, ili BiH koja ne može da se izvuče iz unutarpolitičkog čvora.