Škart poluvreme

Prva izložba na kojoj je među učesnicima trebalo da bude umetnička grupa „Škart”, koju su činila dva, tada mlada studenta arhitektureĐorđe Balzamović Žole i Dragan Protić Prota, održana je u Muzeju savremene umetnosti pre nešto više od dve decenije. Njihov rad tada je završio u kanti za otpatke. Na kutiji sa radovima bilo je napisano „škart” i osobi koja je čistila galeriju u večernjim časovima, u danima kada se pripremala postavka, bilo je logično da bi kutiju i njen sadržaj trebalo baciti. Ovih dana isti ljudi vratili su se „na mesto zločina” retrospektivno izlažući na postavci „Poluvreme” arhivski materijal – svedočanstvo njihovog postojanja na umetničkoj sceni.

Neformalno kako oni to obično i rade, izložba (kustos Slobodan Jovanović) otvorena je jednog običnog utorka, 9. oktobra 2012, tokom radnog vremena, bez pompe i glamura, pozivnica i gostiju. Do 26. oktobra posetioci će moći da vide umetnost nastalu na granicama aktivizma, poezije, muzike, arhitekture, likovne i primenjene umetnosti: samizdat-samodat produkciju, grafički dizajn, dvanaestogodišnju inicijativu horova Horkeškart i Proba, Nove radinosti i Pesničenja, mobiljke, biljke na točkovima sa Venecijanskog bijenala arhitekture, čudnorasklopivu „SEAS” kutiju i pesmašinu, mašinu za snimanje poezije posetilaca.

Ono sa čim se svi koji uđu u muzej prvo susreću jeste mnogima dobro poznat rad „Tvoje g…. – tvoja odgovornost”. Kako se rodila ideja i na šta sve ovaj slogan i danas može da se odnosi objašnjavao je tokom druženja sa novinarima Dragan Protić:

– Još od kada su naši radovi bačeni kao otpaci shvatili smo da se treba na vreme pobuniti protiv svih predrasuda šta je škart a šta nije škart. U tom duhu nastajala je naša umetnosti. Kao i ovaj rad, koji se naslanja na građansku neposlušnost. Naš prijatelj iz Brisela živeo je u ulici koja nije imala nikakav drvored, niti zelene površine, pa je pseći izmet, koji niko nije čistio, postao ozbiljan problem. Pozvao nas je u jednom trenutku da kao dizajneri uradimo malu kampanju za tu ulicu i njene stanovnike. Mi smo je uradili a kad smo se vratili u Beograd 2000. godine shvatili smo da cela priča može da ima i drugačiji kontekst, pa smo proširili asortiman reklamnog materijala i distribuirali ga. I danas bi možda trebalo da se zapitamo gde smo i kuda srljamo.

Poseban kuriozitet postavke jeste slikovnica Saše Mikroba, sa kojim su Prota i Žole sarađivali od početka a koja do sada nije nikada viđena. Njih dvojica pronašli su je tokom prebiranja kroz obilje sačuvane arhivske građe. Upravo tu knjižicu svi koji dođu u muzej imaće priliku ručno da oboje.

Poslednjih godina „škartovci” se bave organizacijom treninga aktivne poezije Pesničenje, arhitekturom neuravnoteženih hodalica, zaključno sa „umetničkom okupacijom” muzeja u projektu Domuzej, kao i angažovanjem samohranih majki za rad na vezu „nove kuvarice”. Jedna od njih, Lenka Zelenović, koju je, kako ona sama kaže,Prota i otkrio, ispričala je kako nastaju neke od njenih najzapaženijih kuvarica (mnoge su bile izložene na Oktobarskom salonu 2007. godine):

– Članice Udruženja samohranih majki uglavnom su radile na zadati tekst ili temu. U jednom trenutku, uz Protinu podršku, kao jedna od njih, rešila sam da budem aktuelna. Tako da danas imam i političke i ekološke radove. Uvek nešto mora da me dotakne i onda reči teku same. Kao na primer: „Deset sa lukom, deset sa mukom” posvećene devedesetim, ili „Ljuto bilo dok je bio Sloba, al’ još ljuće nasta doba” čija je referenca današnjica.