Šta Beograd može da postigne u pregovorima sa Prištinom

Srbija bi maksimalnu autonomiju za Srbe na severu Kosova, ali ne u nezavisnom Kosovu. Evropska unija bi prihvatila nekakvu autonomiju za Srbe na severu, ali u okviru nezavisnog Kosova.

Stoga, postavlja se pitanje šta je to što bi Beograd zaista mogao da postigne u pregovorima s Prištinom.

Ovo pitanje postavili smo našim bivšim ministrima spoljnih ministara. Odgovore smo dobili od Živadina Jovanovića, Vuka Draškovića i Vladislava Jovanovića. Vuk Jeremić, koji je predsedavajući Generalne skupštine UN, i Goran Svilanović, koordinator Oebsa, nisu nam dostavili svoja viđenja, jer bi se, kako poručuju, njihovo javno izjašnjavanje po ovom pitanju kosilo s funkcijama na kojima se danas nalaze.

Vuk Drašković: Moramo da prihvatimo nestatusni deo Ahtisarijevog plana

 Da bismo znali šta možemo, moramo znati šta ne možemo.

Predsednik Srbije danas, kao i njegovi prethodnici, govori da nam Rezolucija 1244 SB UN garantuje suverenitet nad KiM i teritorijalni integritet Srbije. Netačno. Baš tom rezolucijom Srbiji je oduzet državni suverenitet nad njenom dotadašnjom pokrajinom i naloženo joj da s cele teritorije KiM povuče sve organe svoje državne vlasti i uprave. Albancima je dato pravo na samoopredeljenje, pa su oni 2008. godine proglasili nezavisnost, a Međunarodni sud pravde u Hagu presudio da to proglašenje nezavisnosti nije protivno ni Rezoluciji 1244 SB UN ni međunarodnom pravu. Državnost Kosova danas priznaje više od 90 članica UN, skoro sve zemlje EU i NATO. Ovo su činjenice koje ne možemo ni osporavati ni promeniti.

Možemo i moramo da prihvatimo nestatusni deo dokumenta Martija Ahtisarija o podeli unutrašnjeg suvereniteta na KiM između albanske većine i srpske manjine, kao osnovu za pregovore s najvišim predstavnicima Kosova. Taj dokument prihvatile su kosovske vlasti, sve zemlje EU, a u Savetu bezbednosti UN, i to na traženje Srbije, protivi mu se jedino Rusija.

Ahtisarijev dokument je sličan svojevremenom planu „Z-4” za Srbe u Hrvatskoj, koji su oni odbili i prihvatili „patriotsku strategiju” vlasti u Beogradu. I šta im se desilo? Isto će se, plašim se, desiti i Srbima na KiM, bude li zvanična Srbija nastavila da traži ono što dobiti ne možemo, da ne priznaje ono što je i sama potpisala i što nikakvim inatom ni pretećim porukama Briselu, Vašingtonu ili Berlinu promeniti ne može, a odbija sve što može i što se garantuje i našoj državi i narodu na Kosovu.

Vladislav Jovanović: Teritorijalni integritet Srbije, a ne Kosova

 Okvir koji Evropska unija nudi za nastavak razgovora Srbije sa albanskom stranom – normalizacija odnosa i poštovanje teritorijalnog integriteta Kosova – odgovara albanskoj strani i interesu Zapada da Srbija prihvati tzv. novu realnost i odustane od svoje tapije na južnu pokrajinu.

Zatvaranjem problema Kosova, SAD i EU bi se približili svom konačnom cilju: doveli bi Srbiju na prag priznavanja Kosova kao države, požurile bi države koje još nisu priznale Kosovo da to masovno učine i lišile bi Rusiju i Kinu razloga za blokadu prijema Kosova u članstvo UN.

Takav moguć scenario nije u interesu Srbije. Interes Srbije je da se problem Kosova ne zatvara na način koji se sugeriše, već da ostane otvoren kako bi se konačno rešenje tražilo i našlo na terenu prava, a ne politike sile i stavljanja pred svršen čin.

Umesto da se Srbija izjašnjava o teritorijalnom integritetu Kosova, EU treba da se izjasni o teritorijalnom integritetu Srbije. Na to je obavezuju nalazi Badinterove Arbitražne komisije koje je ona usvojila kao sveto pravilo za sve bivše republike SFRJ, kao i četiri rezolucije Saveta bezbednosti u vezi s Kosovom, a posebno rezolucija 1244, koje su usvojene pod Glavom 7 Povelje UN.

Srbija ne bi došla u situaciju da se sada ucenjuje i trpi ponižavajuće pritiske da je posle 5. oktobra 2000. godine odlučno izjavila da želi ulazak u EU samo pod istim uslovima pod kojima su bile primljene sve sadašnje članice. U skladu s tim, Srbija bi, pre nastavka razgovora, trebalo da podseti EU na njene pomenute međunarodne obaveze, koje su superiorne jednostranom priznavanju tzv. države Kosovo, prema Srbiji i da je pozove da se, analogno tome, izjasni da li poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije kao članice Ujedinjenih nacija. Ako odgovor bude potvrdan, Srbija treba ubrzano da ispunjava sve druge propisane uslove za ulazak u EU. U protivnom, ako iole drži do sebe i svog Ustava, treba da se povuče iz daljih pregovora.

Živadin Jovanović: Politiku usaglasiti sa nacionalnim i državnim ciljevima

 Prostor za održivo rešenje veoma je ograničen, ne samo kada je reč o Severu Kosova, već za Pokrajinu, za njen status. To je rezultat kako rigidne politike uslovljavanja EU i SAD, tako i politike «puta bez alternative» koju je Beograd praktikovao. Za održivo rešenje, potrebne su promene u politici. Beograd ne može uticati na promene u politici EU i SAD, ali može svoju politiku usaglasiti sa nacionalnim i državnim ciljevima. Predstojeće usvajanje strategije je prilika za to. Ne verujem da će se njome prihvatiti tzv. Ahtisarijev plan za Sever, kao ni za status Pokrajine. Očekujem isticanje rezolucije SB 1244 kao trajno važeće osnove i Ustava. Inače, status Severa, ma koliko značajan, ne treba tretirati kao zamenu za status Pokrajine koji je za Srbiju suštinsko, otvoreno pitanje.

Nadam se da u Srbiji ubuduće niko neće da glumi naivčinu  da bi ga u Brislu, ili drugde, proglašavali za realnog, kooperativnog ili „naj-Evropljanina“. Takođe, da će biti sve manje „kupaca“ teza da treba biti realan, da sila boga ne moli, da je „Kosovo kamen oko vrata“ i slično.

 A realnosti u  Evropi? Prva je da je EU u dubokoj krizi koja će potrajati i da EU, bar u narednih 10-ak godina neće primiti nove članove.  Druga – da u EU nema jedinstva, ne samo zbog Kosova, već zbog osnova. Da li bi slamanje Srbije na pitanju Kosova doprinelo jedinstvu EU? Teško. Treća, da je bauk separatizma i islamskog ekstremizma postao noćna mora Evrope. I četvrta, da su članice BRIKS-a, u prvom redu Rusija i Kina, preko noći, od dužnika postale poverioci SAD i EU. Treba razmisliti kakav bi eventualni uticaj tih realnosti bio na položaj i perspektive Srbije, uključujući i na strategiju o Pokrajini.

Zato bi, zasad, kao osnovu odnosa trebalo prihvatiti obostranu otvorenost za saradnju i  dobrosusedstvo, uz očuvanje dostignutog nivoa pravih instrumenata.

Potrebno je osloboditi se kaveza poznatih i neobjavljenih uslova i iluzija da se status Kosova i Metohije može brzo rešiti kako bi se došlo do fondova EU.