Analitičari, političari i kritičari

Kada bi imali moć koja im se pripisuje ljudi koji su poznatiji pod nazivom „analitičar” ili „javni intelektualac” nego po svojim akademskim titulama i zvanjima morali bi i te kako da budu zadovoljni.

Nema sumnje da Boris Tadić veruje da su na njegov izborni poraz delimičnog uticaja imali i javni intelektualci okupljeni oko propagiranja glasanja „belim listićima”.

Nema sumnje da bi slično verovao i Tomislav Nikolić da nije postao predsednik. Upamćeno je da je on tokom kampanje znao da nipodaštava stavove analitičara, da im osporava stručnost, znanje, poštenje.

Ali, nisu političari jedini koji pripisuju analitičarima pristrasnost. To su odavno uradili sami javni intelektualci podelivši sebe u „prvu” i „drugu” Srbiju.

O njihovoj pristrasnosti je govorio i Srećko Mihailović sociolog, koji se može nazvati i javnim intelektualcem i analitičarem na skupu pod nazivom – Ko su „javni intelektualci”.

„Teško da se danas može govoriti o nezavisnom intelektualcu. Dovoljno je da postane partijski čovek i onda je sve rešio. Još bolje je da bude opozicioni intelektualac jer su onda prema njemu nežniji”, rekao je Mihailović.

Sociolog ponavlja i drugu primedbu političara na račun analitičara, odnosno javnih intelektualaca, opisujući ih kao ljude koji znaju sve o svemu, a u stvari su univerzalne neznalice. „Znanje je najčešće u drugom planu. Aktivnost im je najvidljivija strana. Kao da misle draga mi je istina, ali nije toliko vredna da bi se zamerao moćnima ili prijateljima.”

Mora se reći da je u iskrenosti ili ljutnji Mihajlović išao do samouništenja javnog intelektualca kada je u jednom trenutku upitao – da li ste primetili da je analitičarima jedna ruka osušena, rekavši da je to od masturbacije – jer u njihovim iskazima nema seksa, odnosno „štofa” i zaključio: „Gotovo četiri decenije smo svedoci sunovrata inteligencije i ne može se poreći da su i intelektualci krivi za današnje stanje.”

Ali, ovaj njegov iskaz već pokazuje da za razliku od političke ili poslovne elite intelektualna elite i te kako ume kritički da razmišlja o sebi i da je to karakteristika koja je odvaja i čini drugačijom.

Druga bitna razlika između intelektualne elite s jedne strane i poslovne i političke s druge strane jeste u tome što prvi imaju značaja i uticaja jedino kada su u javnosti, kada su u medijima – dok oni drugi i veći deo svoje moći zasnivaju na radu u koji javnost nema nikakvog uvida.

Dakle, analitičari poznati svima koji čitaju novine, slušaju radio i gledaju televiziju kreiraju „javni um” zato što ih mediji pozivaju da komentarišu događaje i ljude. Razlog zašto ih zovu je jednostavan, analitičari, od kojih neki više vole da im pored imena bude napisana profesija, završili su fakultete, magistrirali ili doktorirali, napisali knjige iz svojih oblasti i stekli određeno poverenje javnosti i medija. Oni nisu idealni, ali zar su to političari, ili novinari?

Dakle, mediji ih zovu zbog njihove stručnosti i to čine i novine i televizije i u Srbiji, i u Engleskoj, i u Americi, i u Rusiji. Upravo na tom dubljem razumevanju stvarnosti govori Milan Nikolić sociolog, koji postavlja pitanje kako da običan građanin razume šta se dešava ako ne postoje analitičari i istraživački novinari. „Na ovim izborima dogodila se ozbiljna promena, umesto političke elite počela je da dominira poslovna elita. Pokazalo se da naši preduzetnici nisu mnogo uspešni, i zato treba pratiti šta će se događati sa deviznim rezervama.”

Na stručnosti i znanju insistira i Jovo Bakić sociolog. On kaže da su intelektualci po pravilu visokoobrazovani ljudi i visokoangažovani za opšte dobro. Njihovo znanje, smatra Bakić, dolazi do izražaja samo onda kada analitičari nisu lično zainteresovani što političari najčešće jesu.

„Sada je u modi hajka na analitičare”, kaže Milan Milošević novinar „Vremena” koji daje prednost ekspertskom znanju i smatra da analitičare treba predstavljati po profesiji. „Mi imamo progon znanja i činjenica”, zaključuje on. Kako i ne bismo imali kada je samo šest-sedam odsto visokoobrazovanih, dok u nekim zemljama najviše škole ima i polovina stanovništva.

Na znanju insistira i Zoran Stojiljković politikolog, objašnjavajući da analitičar nije komentator ni ekspert za sve, da mora da bude i više od naučnika, ali da treba da se u javnom istupu izbori za kriterijume kao što su analiziranje konteksta, poštovanje metodoloških obrazaca, prepoznatljiva vrednosna osnova, poštovanje činjenica…

I Ognjen Pribićević bivši ambasador u Nemačkoj je jedan od javnih intelektualaca koji smatra da u  vreme globalizacije dolazi do opšteg urušavanja vrednosti i opšteg uprosečavanja što dovodi do zatvaranja prostora za kritičko delovanje intelektualaca.

O zadacima javnih intelektualaca i mogućnosti da ih ostvare razmišlja Slaviša Orlović, politikolog. On intelektualca vidi kao nekoga ko traga za istinom, ima ugled, ali ne i moć, veruje u snagu argumenta, pruža otpor bahatosti, treba da bude u pravu, a ne samo hrabar, i da ponese odgovornost za izrečeno. Ali i kaže: „Danas, u vreme tabloidnog novinarstva to je teško.”

A da li je uopšte moguć ovaj „idealni” javni intelektualac kakvim ga opisuje Orlović. Odgovor na to pitanje daje etnolog Predrag Šarčević koji postavljajući pitanje: „Da li intelektualac može da bude ekspert i mislilac a pri tom običan čovek?”, kaže: „To čak nije pošlo za rukom ni Noamu Čomskom”. Naravno to ne znači da ne treba stalno težiti da se ideal dosegne.