Dačić u Prištini

Ima neke kosmičke pravde u činjenici da je saučesnicima za izazivanja rata pripalo da budu i saučesnici u zakopavanju ratnih sekira.

Reč je naravno o Ivici Dačiću i Hašimu Tačiju.

I ispalo je „prosto k’o pasulj”. Sve što je do juče bilo nemoguće, sve što je bilo nacionalna izdaja, posredno priznavanje nezavisnosti Kosova... postalo je manje-više zabavna stvar. Rekao sam Tačiju da mogu da ga hapsim saopštio je veselo premijer zaboravljajući da mu je to i posao kao ministru policije.

Ako zaboravimo veseli ton kojim je Dačić opisao susret, izvesno je da je iz njega pre svega profitirao Hašim Tači. Posle rukovanja sa Dačićem on je smanjio šanse da ga ispituju o otimanju i kasapljenju Srba i prodaji njihovih organa na crnom tržištu.

Dačić, međutim, očigledno računa na dugoročnu korist.

Kada je Kosmet u pitanju Srbija ima dva puta. Prvi je da se ukopa u Ustav, ne radi ništa i nemoćno gleda kako vremenom na njemu živi sve manje Srba i kako su sve jače i među Srbima prihvatljivije institucije Prištine. Drugi je da u razgovorima sa silama, koje upravljaju svetom, nađu bilo kakvo podnošljivo rešenje koje će olakšati život preostalih Srba na Kosmetu.

Jer Srbija ne može ratom da vrati Kosmet koji je u ratu izgubila. Kao što ga ne može vratiti ni stavom da između Evropske unije i Kosova bira Kosovo. Ne bira Kosovo, jer nema načina da ga vrati pod svoj suverenitet. Taj izbor znači ni Kosovo ni Evropska unija, kako je na ovom mestu pisano posle susreta Angele Merkel i Borisa Tadića.

Posao Dačiću će olakšati činjenica da ga Demokratska i Liberalno-demokratska stranka neće sumnjičiti za izdaju i rad protiv interesa naroda kako je Srpska napredna stranka komentarisala gotovo sve poteze u vezi sa Kosmetom koje je preduzimala prethodna vlada u kojoj je Dačić bio zamenik predsednika i ministar unutrašnjih poslova. On će opoziciju imati u parlamentarnoj Demokratskoj stranci Srbije i vanparlamentarnim SRS i Dverima.

Posao Dačiću će otežavati neiskrenost. Da, rekao je on da neće biti tajnih pregovora ali je zatajio da se rukovao i to je priznao tek pošto je to Tači javno kazao. Sasvim nepotrebna neiskrenost. Posao će Dačiću otežavati i olako buđenje nade. Ove razgovore, pregovore, dijalog – zovite kako god hoćete – Srbija ne počinje od nule. Početna pozicija jeste da Srbija u stvarnom životu suprotno onome što piše u njenom Ustavu nema ni integritet ni suverenitet na Kosmetu, čak ni na njegovom severu. Stvarnost je i da su najmoćnije zemlje sveta priznale nezavisnost Kosova i da nemaju nameru da poništavaju odluku zbog koje su i ušle u rat sa Srbijom. Izvesno je da Rusija i Kina ne mogu da vrate Srbiju na Kosovo, ali mogu da spreče Prištinu da uđe u UN.

Dačić u Prištini ne može da razgovara sa Tačijem kao sa predsednikom autonomne pokrajine. Tači je u Prištini premijer ma koliko se to nama ne sviđalo.

Kao što je priznao da se rukovao, Dačić treba da prizna i šta su realne nade.