Dačić i Adorno

Ovih dana Tanjug je preneo izjavu srpskog premijera da je Srbija svojom borbom protiv fašizma i žrtvama zaslužila da bude u EU i podsetio da su upravo oni koji su počinili zločine nad Srbima posle Drugog svetskog rata počeli da grade novu Evropu, i da u nju danas ne puštaju Srbiju. Nešto nije bilo u redu, pa je odmah zatražio od Tanjuga da se izvini srpskoj i nemačkoj javnosti jer su neadekvatno prenete njegove reči. On Dačić nije mislio na Nemce nego na naciste. Demanti nije bitan, niti izvinjenje Tanjuga, pa ni to što je premijer lično otišao na noge ambasadoru Vilhelmu. Važan je smisao poruke koji se nije mogao do kraja zataškati. Od nesmotrenosti i diplomatskog glađenja važnija je nehotično obelodanjena simbolična signatura izmenjene epohalne svesti. Kriza neoliberalizma lagano normalizuje nemačko podvlačenja crte ispod vlastite prošlosti, a vazalne male zemlje treba da drže jezik za zubima. Naprečac je postalo jasno ne ko ima, nego ko nema pravo da opominje Nemce da ne zaboravljaju vlastite besprimerne zločine. To su male banana države. Negovanje banana suvereniteta mora biti oprezno i smerno. Ne zaletati se ni sa antifašizmom. Jer Nemci su danas gazde. Da li Nemačka danas plaća dugove zaduženih članica EU, ali lagano i novim praštanjemotkupljuje vlastite nacističke grehe? Bar tako izgleda sudeći po politici banana država.

Naravno da tako nije uvek bilo. Odnos SFRJ prema SR Nemačkoj bio je drugačiji. Ni snishodljiv ni vazalan. Naprotiv. Snimani su i svetu prodavani antifašistički filmski ratni spektakli. Danas se sve više hoda na prstima. Periferijski zapadnobalkanski kapitalizmi saobražavaju se kapitalizmu nemačkog centra koji novcem pere prošlost. I u samoj Nemačkoj se stvari na sličan način menjaju. Dugo su moto nemačkog suočavanja sa prošlošću bile reči filozofa Teodora Adorna iz 1949: ,,Misliti na Nemačku, znači misliti na Aušvic”.

 I njegovo pitanje: „Kako nakon Aušvica pisati poeziju”? Nemci su dugo ćutali, sve dok nemački studenti nisu 1968. prekinuli ćutanje svojih roditelja nacista tražeći da kažu koga su sve ubijali. Aušvic je tada bio toliko aktuelan da ni socijalistički disidenti nisu bili zanimljivi.

Polovinom osamdesetih godina prošlog veka J. Habermas je upozoravao rane nemačke revizioniste da Aušvic treba da ostane besprimerni zločin sui generis, i da se ne sme relativizovatipoređenjem sa drugim zločinima. Ali sa slomom evropskog socijalizma Gulag je potisnuo Aušvic. Uprkos svemu, još uvek je opstajala svest da Aušvic treba negovati u pamćenju kao traumu koja opominje. Krajem prošlog veka konzervativci su se uzalud bunili protiv dizanja spomenika Jevrejima u centru Berlina tvrdeći da je to monumentalizacija nemačke sramote.

Spomenik je dignut. Sa jačanjem Nemačke kao stuba EU kao da se stvari menjaju. Revizionisti sve organizovanije viču: „Hoćemo da budemo normalna država” i „Dosta sa moralnom tojagom fašizma”. Kao da se sužava krug nemačkih intelektualaca koji insistira na negovanju traume besprimernog Aušvica. Dok su sinovi nacista, levičari šezdesetosmaši, davali svojoj deci jevrejska imena, danas unuci nacista, desničari, tvrde: „Moj deka nije bio nacista”. Da li će se neuporedivi zločini nacista zaboravljati u meri u kojoj jača arogancija nemačkog novca? Ko zna, ali ekonomija čuda čini.

Nije signatura kraja jedne antifašističke epohe novo nemačko podvlačenje crte ispod vlastite prošlosti koje počiva na aroganciji nemačkog kapitala nego nešto drugo. Raste strah malih država od toga da se Nemci, gazde u EU, ne uvrede. Smišljeno ili ne, srpski premijer je kao Dž. Asanž provalio novu hegemonu kulturu sećanja EU kojoj se mora saobražavati i antifašizam. Valjda je i laicima puklo pred očima da je pamćenje antifašizma malih u senci zaborava fašizma velikih. Retorika srpskog premijera nije po meri EU zato što je narušen dekret „Čiji hleb jedeš njegovu pesmu pevaj”,osnova je pragmatične realpolitike svih banana država. Naravno da realpolitičari nisu čistunci. Nehotično ili ne, srpski premijer je zasijao kao adornovac, ali samo dok nije otišao kod nemačkog ambasadora. Kao da se trgao i neutilitarnu Adornovu opomenu odmah zamenio s pragmatičnim Danke Deutschland. Potrebe vladajućih uvek kroje sliku prošlosti. Hoće li sve jača Nemačka sve više umivati vlastitu prošlost? Neće, valjda.

*Profesor Filozofskog fakulteta BU