Balkanski Karabah

Azerbejdžan je u strahu za Nagorno-Karabah, sumnjajući u mogućnost da propovedana nezavisnost Kosova i Metohije prođe bez uticaja na odluku o toj njegovoj teritoriji, pod okupacijom Jermenije.

Sličnost dva slučaja je više nego uočljiva. Kriza povodom Nagorno-Karabaha otvorena je u vreme Gorbačova, zahtevima Jermena u Stepanakertu (1988) da se jermenski nastanjenom Karabahu prizna nezavisnost. Demonstracije su dobijale u žestini i iz Bakua su poslali "specijalne jedinice". Počeo je rat koji je prekinut 1994, političkom intervencijom OEBS-a. Međutim, rđavo po Azerbejdžan. Vojnički, on je već bio izgubio pokrajinu.

U Stepanakertu je obrazovana nezavisna "republička" vlast. Ali, slično vlasti kiparskih Turaka koji su još pre više od tri decenije ogradili sopstveni deo Kipra, a priznaje ih samo Ankara – samoproglašena republika Arkadija Gukasjana priznata je za državu jedino u Jerevanu, u Jermeniji. Međunarodno, enklava je i dalje Azerbejdžan.

S tih pozicija, Jerevan i Baku (prvi, uz simpatije Rusa, drugi uz pomoć SAD i Turske) neuspešno pokušavaju da reše problem već skoro petnaest godina.

Stav Azerbejdžana je da Jermeni Karabaha najpre vrate teritoriju, osvojenu van nekadašnje autonomije – nekoliko okruga, uključujući i kraj između Karabaha i jermenske granice. Odatle je silom iseljeno sedamsto hiljada Azerbejdžanaca.

Jermenija traži suprotno – da se Azerbejdžan najpre obaveže da će Karabah biti nezavisan. Tek potom se može govoriti o izbeglicama i azerbejdžanskim teritorijama.

UN su probale da preseku čvor, rekavši da su azerbejdžanski okruzi "okupirana teritorija". Jermeni Karabaha pozvani su da prekinu okupaciju, da se povuku i da omoguće da se proterani Azerbejdžanci vrate kućama. Pod kišobranom OEBS, obrazovan je trio posrednika  – Grupa Minsk, od diplomata SAD, Rusije i Francuske – međutim, još bez rezultata. Političko usijanje javnosti – Azerbejdžana, ustalasalog jer je rat izgubljen, i još plaćen i žrtvama i teritorijama i javnosti Jermenije, fanatizovane povodom zahteva jermenskih nacionalista da se sada ne sme nipošto popustiti – ometa sporazum.

Prethodni predsednik Jermenije Levon Ter-Petrosjan platio je za tobožnju kolebljivost izgubljenom predsedničkom funkcijom. Prethodni predsednik Azerbejdžana Hejdar Alijev bio je prinuđen 2001. da ustukne, i odrekao se već dosegnutog sporazuma u Ki Vestu, u Americi.

Vremenom, usijanje je počelo ipak da se hladi, omogućivši tajne razgovore o Karabahu Ilhama Alijeva i Roberta Hočarjana, šefova Azerbejdžana i Jermenije. Jerevan teško podnosi materijalni teret opskrbe 360.000 Jermena, izbeglih u Jermeniju iz Bakua, u strahu od odmazde. Osim toga, nije lako izdržavati "nezavisni" Karabah. Dok Azerbejdžan, u isto vreme, počinje "da pliva" u dolarima od nafte.

Nepoznato je do koje su tačke dospeli Alijev i Hočarjan u svojim tajnim pregovorima, ali prošle godine je bilo nade da se šefovi država nađu na pola puta. Sada, pošto je rešenje za Kosovo i Metohiju nagovešteno, Alijev ima utisak da balkanski Karabah počinje da dejstvuje njemu na štetu. Zašto bi Jermeni odstupali, ako se to već ne traži od Albanaca?

Odaslat da prenese uznemirenost onim što se događa, zamenik šefa diplomatije Azerbejdžana Azimov došao je minulog ponedeljka u Brisel na zasedanje delegacije Evropskog parlamenta za južni Kavkaz – gde je 45 minuta objašnjavao opasnosti od obećanog rešenja za Kosovo. Baku strahuje da bi nezavisnost Kosova mogla poslužiti kao presedan.

Azimov je govorio o "otvorenoj pretenziji Jermenije na teritoriju Azerbejdžana". Ponavljao je da teritorijalna rešenja moraju počivati na uvažavanju političkih stavova svih strana u sporu. Rekao je da bi sve što je suprotno tome značilo narušiti međunarodni zakon. Čak je kao malo i zapretio, pomenuvši da je Jermenija "tehnički dobila bitku", ali "rat nije završen". Stav predsednika Alijeva je da se Azerbejdžan ne odriče svoje pokrajine.

Šta god da je Azimov govorio, diplomata nije zauzvrat čuo ono što je želeo. Evropljani su uzvratili uveravanjem da EU neće tretirati Kosovo i Metohiju i Nagorno-Karabah kao jedno te isto. Zbog tobožnje unikatnosti kosovskog slučaja. Ipak, na drugoj strani, naglas se razmišljalo i o oportunosti izbora između zakonitosti i praktičnosti, kada to zahtevaju okolnosti.

"Nije pitanje ’šta je legalna tačka gledišta, šta je vaše pravo’. Legalna tačka je jasna, to je okupirana teritorija. Ali pitanje je koje je rešenje u budućnosti dobro za Azerbejdžan, Jermeniju i narod Nagorno-Karabaha?" (Hans Svoboda, socijalistički poslanik).

Zvuči kao, Kosovo je nešto drugo. Ipak, spremite se i vi.