Prvi dan u Briselu

Kažu ljudi da za sve dobre stvari u životu treba vremena. Ako je to tačno, onda smo moj muž i ja pravi izuzetak koji potvrđuje pravilo. Kod nas je nekako sve bilo na bum-tras, pa ili preživiš, ili preživiš nekako! Tako je i dolazak u Brisel pao kao grom iz vedra neba. Dok smo se okrenuli sve je bilo rešeno i već sam pakovala kofere… Kao ono kad me je jednom pozvao s’posla telefonom i rekao:

- Spakuj nam kofere, popodne idemo na more!

Prvi dan u Briselu? E, to je priča…

Došla sam autobusom zbog previše prtljaga. On me je sačekao na stanici sa kolegom Goranom koji je (već!) imao kola. Odmah su me obavestili da žure nazad na posao i da nemaju vremena da se upoznaju sa mojim drugarima iz busa… Muž mi je uz put dao novi mobilni telefon sa belgijskim brojem da ga ne bih slučajno zvala preko rominga. Pokazao mi je stan koji je iznajmio i rekao da iza ćoška postoji dragstor, ako mi nešto zatreba. Poljubio me na brzinu i odjurio nazad na posao… A ja sam se tek onda osvrnula oko sebe i zaključila da tu i nemam baš mnogo šta da radim.

Nakon što sam raspakovala kofere i pojela još jedno parče štrudle s’ makom koju sam kupila na stanici u NovomSadu, odlučila sam da ipak odem do tog dragstora. Mala šetnja ne može da mi škodi, mislila sam, a malo ću i da upoznam okolinu…

Elem, dragstor sam lako našla, ali sporazumevanje sa prodavcem me je bezmalo potreslo! Moj francuski, za koji sam mislila da je besprekoran (barem su me tako hvalili u školi) ovde je bio potpuno neupotrebljiv! Na moja britka i gramatički ispravna pitanja, prodavac je samo vrteo glavom u čudu! Onda je mrmljao nešto sebi u bradu što ja apsolutno nisam mogla da razumem… Nekako smo se snašli sa engleskim, uz pomoć ruku i mimike.

Ne treba ni da naglašavam da je kurs francuskog bio prvo što sam sledeće uradila. Na jednom od časova, usudila sam se da pitam šta nije u redu sa rečenicama koje sam rekla prodavcu i na moje veliko iznenađenje dobila odgovor da tako mogu da se obratim samo ministru ili gradonačelniku i to u veoma formalnom pismu, ali nikako običnom čoveku u svakodnevnom govoru!

- Jednostavno te neće razumeti, rekli su mi dodajući –Tako više niko ne govori!

Dobro jutro Kolumbo!

Šta smo mi to onda učili u školi?!! Setila sam se Nušićeve „Autobiografije” i priče o učenju francuskog jezika koja otprilike ide ovako:

Na pitanje koje glasi: „Vaša sestra od tetke, da li ona rado jede sira“ pravilan odgovor bio bi: ‘’Ne, ona ne jede rado sira, ali ona svira klavir!”

Koliko sam se samo smejala… Sada mi više nije bilo smešno. Više mi se plakalo!

Najveći biser u vezi francuskog, ipak, bilo je to kada sam po beogradskim knjižarama tražila (neki) dobar rečnik ! Dali su mi debelu knjižurinu koju sam na brzinuprelistala i videla glagole poput: žnjeti, sedlati, besediti… Naravno, ništa od savremene kompjuterske terminologije, koja se na francuskom razlikuje od uobičajenih izraza! Prodavac mi je rekao da je to neki čuveni rečnik, da je prvo izdanje bilo 1936. (što bi po njemu trebalo da bude dokaz kvaliteta) i da se SIGURNO neću pokajati! Na moju primedbu o tome kako se jezik menja i razvija, samo je odmahnuo rukom. Možda, ali ne i kod nas ?

I tako… Izađem iz dragstora i više mi se ne ide kući. Radije bih još malo da šetam, ionako je to tu iza ćoška. Ulice su pod pravim uglom, kuće sve slepljene i ne možeš mnogo da odlutaš čak i da hoćeš! I ne pada mi na pamet da je upravo ta jednolikost opasna za nekoga ko je tek došao i ko ne zna ni svoju adresu! Trebalo mi je pola sata da shvatim da ja zapravo i ne umem da se vratim! Ništa strašno, tešila sam se, sad ću ovde levo pa onda desno i… opet ništa! Pitaću nekoga i …

Oh, ne na francuskom! Tražim ulicu… Pa ja ne znam adresu, muž mi nije rekao!

Pozvaću ga na mobilni, srećom ponela sam ga! Ali on se ne javlja i ja mu šaljem poruku. Gde sam? U daljini vidim znak metroa – odlično, tu sam! Da pokušam da ga pozovem ponovo? Oh, ne, kako ovo radi, ovaj novi mobilni se razlikuje od mog starog… Isključila sam ga umesto da pozovem!Ući ću ponovo! Pin kod? Kakav sad pin kod, pa ja ne znam nikakav pin kod…

Haos.Užas. Panika!!!

Srećom, već sam poslala poruku:

Ja sam se izgubila. Trenutno sam na metro-stanici…

Šta mi je drugo preostalo nego da stvarno siđem dole i da sačekam do kraja radnog vremena?!!

Gorica Stanić, Brisel, Belgija

..........

NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.