Životi u kavezima

Tekst predstave „Samo neka bude lepo“ nastao je na osnovu pet priča Doroti Parker koje se bave nezavidnim pozicijama žena u okvirima njihovih odnosa prema muškarcima (prevod Marija Stojanović, dramatizacija Iva Mitrović). Pedantno uobličena, mozaička predstava reditelja Marka Manojlovića pruža detaljnu anatomiju muško-ženskih odnosa. Radnja je smeštena u vreme prve polovine dvadesetog veka, karakteristično po izrazitijem patrijarhalnom ustrojstvu koje je podrazumevalo obespravljenost žene – ona je bila gurnuta u četiri zida, stešnjena među rešetkama domaćinskog života. Iako je situacija danas generalno drugačija, ipak je i dalje prisutan problem inferiorne pozicije žene, naročito u balkanskim društvima. Junakinje ove sadržajne omnibus predstave su usamljene supruge kojima je iščekivanje povratka njihovih bračnih partnera, iz rata ili sa posla, mizeran razlog postojanja, odnosno žene koje su ostavljene i izigrane, supruge koje se samotno batrgaju u prazninama bračnog života.

U Manojlovićevoj precizno režiranoj predstavi spretno se prepliću epski i dramski tokovi. U pripovednim delovima u kojima glumice nastupaju u ulogama podeljenih naratorki, stvara se uzbudljiv oblik polifonije njihovih glasova čime se uspešno gradi dinamika pričanja. Takođe, veoma je efektno rešenje da naratorke ostanu na sceni kada se završe segmenti pripovedanja, kada na scenu stupi drama, između protagonistkinja i njihovih supruga. To zadržano prisustvo naratorki stvara snažan utisak o elementarnoj snazi ženskog principa – one deluju kao nekakav metafizički eho, koncentrisana, iracionalna ženska snaga koja podržava individualnu ženu, slomljenu i zarobljenu u kavezu braka.

Nataša Tapušković, Milena Vasić, Anđelika Simić i Dubravka Kovjanić, koje igraju uloge različitih žena, kao i naratorki, nastupaju zaista sjajno, predano, psihološki uverljivo, vešto menjajući različita lica. Na primer, Nataša Tapušković u drugoj priči impozantno igra glumicu Lili Vinton, ostarelu, ciničnu, teatralno maničnu ženu, devastiranu zbog dubinskog razočarenja u muškarce sa kojima se u životu spajala. Zaborav i surogat oslobođenja je uhvatila u alkoholizmu i poistovećenjima sa Šekspirovim likovima – vrlo su upečatljivo, duhovito ostvarene scene u kojima ona pripito citira Šekspira ne znajući više da li je na sceni ili u sopstvenom životu. Ista glumica u trećem delu omnibusa gotovo bez reči, psihološki zadivljujuće suptilno, minimalistički uzbudljivo, igra ženu koja je samo senka svog muža, turobno zaglavljena u čeljustima bračne monotonije. Ovaj treći deo predstave je režiran posebno pažljivo, minuciozno, estetizovano. Radnja koja prikazuje napeto praznu, ledeno otuđenu bračnu večeru odvija se iza stakla, a zvuci pribora za jelo, škripa, lupkanje, grepkanje, mehanički su pojačani. Taj postupak dovodi do snažne teatralizacije koja naglašava porazan besmisao, beskonačnost praznine njihovog odnosa. Jedini glumac u predstavi je Srđan Timarov koji igra pet različitih muškaraca, supruga ovih žena –bezlične, kamene, jalove, emotivno tupe tipove, za razliku od njegovih partnerki koje bujno žive, opipljive, stvarne.

Scenski prostor je vrlo funkcionalno rešen, radnja se odvija na različitim prostorima jedne rotirajuće platforme na koju su smešteni enterijeri domova likova (scenograf Branko Hojnik). Između delova predstave, cela ta mobilna scena se okreće u krug što, pored formalne atraktivnosti, ima i metaforička značenja (ponavljanja, ubitačne rutine življenja). Uopšteno posmatrano, vizuelni plan predstave karakteriše jedna umerena, diskretna elegancija, kao i nostalgični retrošmek koji se postiže i izgledom kostima (kostimograf Lana Cvijanović). Na sceni preovlađuje gusta tišina koja ističe ključno osećanje usamljenosti, a tišinu povremeno seku tonovi minimalističke instrumentalne muzike koje prate i zvuci pucketanja gramofonske ploče – to takođe doprinosi stvaranju efekta retronostalgije (kompozitor Vladimir Pejković). Ovo estetizovano bavljenje ne tako davnom prošlošću vredan je put metaforičkog izražavanja jedne opšte teskobe življenja, svevremene patnje koja odlučno vodi u stvaranje velikih dela.