Kuvarska koalicija

Na veliko takmičenje kuvara u Istanbulu pre mesec dana otišle su dve ekipe, jedna iz Kulinarske asocijacije Srbije i druga koja je predstavljala Asocijaciju šefova kuhinja Srbije. I šta se dogodilo? Među 1.250 učesnika iz 38 zemalja shvatili su da je glupo da se podvajaju i na licu mesta su se dogovorili da se ujedine pa su tako sledećih dana nastupali zajedno i iz Turske doneli tridesetak medalja. To svoje usmeno ujedinjenje verifikovali su pre tri dana večerom u Belom dvoru, gde su pripremili sijaset specijaliteta, pozvali mnoge goste i proglasili osnivanje Kulinarske federacije Srbije.

Federaciji će predsedavati Zoran Mišković, kapiten i istovremeno trener svih naših timova koji će se ubuduće pojavljivati na takmičenjima u belom svetu. Ta organizacija će istovremeno postati član WACS-a, Svetske asocijacije kuvara, koja okuplja devet miliona majstora kuhinje iz 80 zemalja. Naše ujedinjenje, nesumnjivo, vredno je ovakvo dobrog društva.

– Naša branša je morala da se prilagođava promenama u zemlji. Bilo je besmisleno da postoji Kulinarska asocijacija Srbije i Crne Gore, ostali smo mi kao naslednici, a u međuvremenu su neke naše kolege, videći prazninu, registrovale Asocijaciju šefova kuhinja – objašnjava Petar Gajić, potpredsednik Kulinarske asocijacije Srbije (predsednik je Novak Vidanović, šef kuhinje u rezidenciji kanadskog ambasadora).

Afrodita Manastirlić, koja je na čelu Upravnog odbora Asocijacije Srbije, dodaje da je mlado rukovodstvo ovog udruženja shvatilo da od podela i sujeta nema nikakve koristi, da će mnogo korisnije biti da doprinesu usavršavanju kolega, da ovde dovode iskusne majstore kuhinje iz inostranstva, da ubuduće naši ljudi više putuju i razmenjuju iskustva.

– Sve to mnogo košta. Svaki odlazak na takmičenje je veliki trošak, počev od višemesečnih priprema koje podrazumevaju prilično trošenje kvalitetnih namirnica za uvežbavanje do plaćanja kotizacije, putnih troškova, smeštaja, nabavke posuđa… Zato je, recimo, princeza Katarina sa svojom fondacijom velika podrška Kulinarskoj asocijaciji Srbije – ističe Afrodita Manastirlić, koja je inače i šef kuhinje na dvoru.

U Asocijaciju je učlanjeno čak 480 njenih kolega, kakvi su naši kuvari uopšte?

– Naši kuvari su odlični, iako kasnimo u korišćenju savremene tehnologije, nismo redovno pratili standarde, jer su nas prilike u državi ometale u tome, ali zanat znamo. Recimo, Slovenci su cenjeni na takmičenjima, uvek kući ponesu bar dve-tri medalje, poslednja četiri takmičenja mi smo rame uz rame sa njima, možda smo i bili bolji, ali kao novajlije u tom društvu ne možemo odmah u vrh – kaže Petar Gajić, momak od 25 godina i sa bogatim iskustvom u kulinarskom poslu.

Pominjanje njegovih godina podstaklo ga je da se odmah seti starijih kolega, pre svih profesora Petra Gracuna, iz Više hotelijerske škole, i Stambola Geštanova, koji predaje u Prvoj privatnoj ugostiteljskoj školi (i šef je kuhinje u "Interkontinentalu"). Podvlači da se hijerarhija zna, ali da jedni drugima uvek izlaze u susret, pomažu da mlađi uvek mogu da se obrate iskusnijima, da nešto nauče od njih. Iz svega toga se izrodio vrlo ozbiljan posao.

– Kulinarska asocijacija se povezala i sa institucijama koje školuju ovaj naš kadar, pre svega sa Geografskim fakultetom, gde se obrazuju turizmolozi i ugostitelji, potom Višom hotelijerskom i Privatnom ugostiteljskom školom. Trebalo je možda više vremena da nas ozbiljno shvate, jer smo mladi, ali sigurno je da ovu našu profesiju možemo zajedno da podignemo na viši nivo – dodaje Afrodita, pominjući i humanitarni rad uz pokroviteljstvo princeze Katarine.

Nastoje da pomognu deci bez roditelja, obezbedili su stipendije za školovanje njih pet onima koji su kulinarstvu pronašli svoje profesionalno opredeljenje. I za uskršnje praznike imaće veliku akciju za mališane.

I Petar Gajić u budućnosti vidi nekoliko velikih zadataka: definisanje srpske kuhinje, uz poštovanje tradicije, običaja i zahteva novog vremena. A o tome posle koliko godina je kuvar iskusan i dobar, da zna sve, naši sagovornici uglas kažu: "Tek kada budemo imali 70 godina".

Pre toga mora se se skuva mnogo jela, proputuju zemlje čiji se specijalitet sprema, kraduckaju štosovi drugih kolega. Na pitanje šta oni jedu složno odgovaraju: "Hleba i paštete". Dok spreme za druge ne stignu da misle na svoju glad, a kada se sete da nešto uzmu, obično to bude nešto na brzinu što se lako namaže.