Upravnik u glavnoj ulozi

U staroj stolici, ispod Bijelićeve slike, sedi – novo lice. Novo samo u ovom poznatom „dekoru” sobe upravnika Narodnog pozorišta, na drugom spratu. Veliki glumac ove kuće, Predrag Ejdus, odnedavno je na čelu teatra koji živi već 140 godina. Mnogo je uloga novi upravnik odigrao na ovoj sceni. Tu je, kako reče, incontinuo, već 37 godina. Tu se i rađao glumac kakvog će poželeti sve prestoničke pozornice i mnoge druge. Danas je Predrag Ejdus u jednoj dosad neodigranoj ulozi, onoj koja se igra svakoga dana, često od jutra do mraka, u glavnoj ulozi u prizorima iz golog pozorišnog života. Mada, i ruže i trnje – sve je tu... Baš kao i na pozorišnim daskama. Nije ništa novo ako kažemo kako nije nimalo lako biti kapetan našeg najvećeg teatarskog broda, kojeg su u njegovoj dugoj istoriji i razne bure potresale. Vetrovi umetnički, politički, istorijski... Malo-malo, pa te nešto zaljulja...Predrag Ejdus, međutim, zrači optimizmom. Kao neko ko je uhvatio dobar pravac! Ako smo se u toj proceni iole prevarili, onda aplauzi... dobrom glumcu!

Dobar glumac uloge bira. Ovu poslednju, koja se ne igra pred publikom, mada je i ona zbog nje, niste istog časa prihvatili. Kako se danas osećate u liku upravnika?  

Poziv da zauzmem čelno mesto u Narodnom pozorištu i za mene je bio iznenađenje. Dugo sam razmišljao šta i kako. Treba li uopšte prihvatiti jedan prilično komplikovan posao. Znam da su na čelu ove kuće u toku njene duge istorije sedeli i veoma značajni ljudi i da je u tome bilo više posla i odgovornosti negoli slave. Čak je i veliki Branislav Nušić, u nekim periodima, odavde isterivan. Mnogi ljudi, a neki su moji dobri prijatelji, znali su da mi kažu:„Dobro, bre, šta će ti sve to!”. Meni je to, opet, nekako zvučalo defetistički. Dugo sam se pitao zašto nikakvih promena nema. Sada sam se prosto zagnjurio u taj program i gledam da li ću isplivati na površinu, pa da nastavim da plivam dalje. Važno je da mi to ne pada teško, da za to imam strasti, imam nade. Ohrabruje me i bolji odnos države prema kulturi.

Koji su, po vama, najpouzdaniji znaci da za teatre i za drugi umetnički svet možda dolaze neki bolji dani? Pre svega, ono što me je ovde zateklo jesu ogromni dugovi. Shvatio sam da je to rupa bez dna i ako mi budemo završili godinu sa tim gubitkom onda nam se ništa dobro ne piše ni u onoj sledećoj. Teško je nositi to breme, a svaki dug vremenom postaje još veći. Zahvaljujući razumevanju Ministarstva kulture, koncem prošle godine, podmireni su svi naši dugovi. Ukupna suma: oko 700.000 evra. Veliki je to novac, ali i neophodan lek za važnu nacionalnu kuću. Na moje ogromno zadovoljstvo, pozorište je završilo godinu na takozvanoj pozitivnoj nuli. Što se, mislim, nije desilo u poslednje dve decenije. Treba li bolji pokazatelj dobre saradnje i razumevanja za duge muke ovog starog teatra.

Kako sada tu dugo očekivanu „nulu”, poslužimo se jezikom matematike, pretvoriti u jedan dugoročniji „plus” u svakom smislu?

Svestan sam sa kolikim ćemo se problemima ovde suočiti. Već dosta godina ova kuća, koja bi trebalo da bude institucija od vrhunskog nacionalnog i državnog značaja, koja će proizvoditi i vrhunsku umetnost, skoro da je više jedna socijalna institucija, bez obzira i na neke neosporno lepe uspehe u svim svojim segmentima (drama, opera, balet). Sve je to nekako potiskivano u drugi plan. Kuća je bila suočena sa štrajkovima, sindikatima (valjda ih je 12 – većih i manjih), sukobima, pričama o broju ljudi... Problemi su se nagomilali i – sistemski su. U toj šumi problema o repertoaru se najmanje govorilo, o onome što smo proizvodili i izvodili. Sada kada smo stali na noge, moramo se mnogo više okrenuti tom proizvodu naše umetnosti. Za početak, biće najbolje da stvaramo ono što volim da nazovem „događajem”, umetnički čin o kome će grad govoriti i koji će sa uzbuđenjem iščekivati.

Kako sve to postići, probuditi kreativni duh?

Ne može se bez tih velikih događaja. To fali svim našim teatrima. Treba nam kreativna atmosfera u kući. Za mene je svaka predstava jedna mala zavera, umetnička. Oko nje mora da se plete to naše zajedništvo, ta napetost, svi u kući, umetnici i neumetnici, treba da žive sa tim novim projektom.

Pred sebe lepe, ali, čini se, i teške, zadatke postavljate?

Na vrhu teatara u svetu imate čoveka koji je menadžer i drugog koji je umetnički rukovodilac. Kod nas su obojica u jednom liku – upravnika. U tom svom „dvostrukom liku” ja ću zahtevati ozbiljno podizanje umetničkih standarda, visoku selekciju i da ovo bude kuća najboljih. To je nekakav moj opsesivni san. Pod tim podrazumevam i najbolje goste. Ta priča tek treba da dobije svoju realizaciju kroz neke buduće razgovore i pregovore sa Ministarstvom kulture. Čekamo i rešenja novog Zakona o pozorištu. To bi bio krovni zakon iz kojeg će proizići niz zakona u kulturi koji se odnose na pojedine oblasti. Mi mislimo kako Narodno pozorište zaslužuje i poseban zakon. Ne bi to bila nekakva naročita novost, jer takav zakon smo imali između dva rata, a postoji i u mnogim zemljama.

Najavljujete i jedan ofanzivniji repertoar...?

Ambiciozan svakako. Mi odrađujemo zatečeni i stvaramo novi repertoar. Što se tiče atmosfere u kući, ja sam zadovoljan, mada će sigurno biti i nekih stvari koje je teško predvideti, pogotovu u ovakvoj strukturi Narodnog pozorišta. Mi ćemo se potruditi da apsolutno održimo nivo repertoara i sve ono što je isplanirano, ali i da paralelno radimo sa Ministarstvom na reorganizaciji Narodnog pozorišta. I to je ono od čega ja mnogo očekujem. Zašto to govorim? Nekim uporednim analizama, shvatili smo da pozorišta ovakvog tipa, drama-opera-balet, gotovo više nigde ne postoje.

Reč je, dakle, o budućem razlazu u velikoj, staroj teatarskoj porodici. Na jednoj strani majka-Drama, na drugoj oni mlađi – Opera i Balet. Kako vidite taj rasplet?

To nas vraća na ono staro pitanje: izgradnje nove zgrade za operu – i balet. Već tri decenije Beograd živi sa tom pričom u glavama političara, umetnika, arhitekata... Sada pri Ministarstvu postoji tim ljudi koji će se tom temom baviti. To je nešto što ja i te kako podržavam. U velikim kulturnim centrima drama i opera su jednostavno odvojeni. Dalje treba misliti o modalitetima, o broju ljudi i sličnim stvarima.

Da se, ipak, još malo vratimo repertoaru... ?

Zahvaljujući onom lepom finansijskom raspletu događaja u našoj kući, to jest podršci Ministarstva, živnuo nam je i teatar. Imali smo opersku premijeru – „Aidu” u „Sava centru”, a u sredu u „Rigoletu” gostuje italijanski tenor Anđelo Ferari. Slavenko Saletović radi Ostrovskog, predstavu „Talenti i obožavaoci”, koja treba da izađe 5. februara, dok koreograf Lidija Pilipenko priprema balet inspirisan svetom pisca Bore Stankovića. Drama je u dogovorima sa rediteljima kakvi su Unkovski, Stafan Holm, Savin, Jagoš Marković..., od Milene Marković smo naručili novi komad. Jubilej 140 godina Narodnog pozorišta biće obeležen pre svega dobrim predstavama. 

Jednom glumac – uvek glumac, toga se držite. Koliko upravnik može odmoći glumcu Ejdusu?

Prihvativši se ovoga posla, ni u jednom trenutku nije dolazilo u pitanje da li ću i dalje glumiti. I u Narodnom i izvan njega. Istina je da ću svoj repertoar morati malo da redukujem. Nekad se ne može ni fizički sve postići, ali onih ključnih stvari se ne odričem. Ja ću igrati do kraja svoga života, to je moja vokacija i tako sam odlučio još dok sam bio mali.

Možete li sada kao upravnik da ispunite neku neostvarenu glumačku želju Predraga Ejdusa?

Sa takvim stvarima morate biti obazrivi, zbog sukoba interesa – kaže u polušali. – Neke stare želje za mene su već prošle, ali svojom ukupnom galerijom likova ja sam veoma zadovoljan. Dabome, želje uvek postoje, samo sada o tome ne mislim. Prvo što sam kao upravnik morao da žrtvujem jeste da zasad ne radim ništa novo. Nema se vremena!