Dve stolice jedne elite

Razvoj kapitalizma u Srbiji ni posle dvadeset godina nije dao očekivane rezultate. U ekonomskoj sferi nije dostignuta 1989. godina, u političkoj sferi nisu ostvarena osnovna načela liberalne demokratije u pogledu efikasnosti, racionalnosti i pravednosti države i njenih institucija, u socijalnoj sferi prema nivou nezaposlenosti, siromaštva i sigurnosti među poslednjim smo zemljama u Evropi.

Ako uporedimo uspešnost početnih procesa socijalističke i kapitalističke izgradnje, nema sumnje da je socijalistička bila daleko uspešnija. Jedna izrazito agrarna zemlja koja je četiri godina bila izložena ratnim sukobima, s neobrazovanom elitom i sa isto takvom radnom snagom, bez odgovarajućih znanja o industrijskom načinu proizvodnje, uspela je sve do polovine šezdesetih godina da obezbedi zavidan kontinuiran privredni razvoj.

Za razliku od ove političke elite, socijalistička elita početkom devedesetih, kao i opoziciona, neoliberalna elita s početka novog milenijuma raspolagale su s mnogo razvijenijim političkim, organizacionim, ekonomskim, kulturnim i obrazovnim kapitalom za transformaciju socijalističkog u kapitalistički sistem. Ove elite imale su neophodna saznanja o principima, institucijama i načinu funkcionisanja različitih modela kapitalizma, a imale su i, s obzirom na zakasnelu tranziciju, dovoljno saznanja o pozitivnim i negativnim efektima tranzicionih procesa, pa ipak nisu uspele da ih uspešno izvedu.

Uzroci neuspeha mogu se jednim delom pripisati ratu i ratnim okolnostima, međunarodnoj izolaciji, pa i svetskoj ekonomskoj krizi, ali najbitnije uzroke neuspeha treba tražiti u prirodi tranzicione vladajuće klase i karakteristikama njenog delovanja.

Protivrečna društvena uloga političke elite ogleda se u tome što se ona istovremeno javlja kao zaštitnik opštedruštvenih i privatno sopstveničkih klasnih interesa.Politička delatnost i politička moć u uslovima postsocijalističke tranzicije i neposredno i posredno postaju ključni faktori u formiranju kapitalističke klase (kapitalizam ne nastaje evolutivnim putem u ekonomiji, negose pod političkom kontrolom uvodi i širi u društvu), što političku elitu kao jezgro buduće kapitalističke klase stavlja u egzistencijalnu dilemu: da li da koristi svoju moć za ostvarenje opštedruštvenih interesa ili svojih klasnih interesa. Ostajanje na vlasti nalaže političkoj eliti (zbog pridobijanja glasača) zalaganje zaopštedruštvene interese, a neizvesnost zadržavanja političke moći usled višepartijskih izbora, kao i kapitalistička ideologija koja promoviše novac kao meru ljudskih vrednosti, nalažu političkoj eliti sticanje materijalnog bogatstva.

Ovu tranzicionu dilemu politička elita rešava tako što se prema ostvarenju opštedruštvenih ciljeva odnosi formalno i načelno, a prema ostvarenju svojih klasnih interesa realno i konkretno.

Modifikovan i dopunjen Marksov opis prirode birokratije u periodu apsolutističke vlasti možda najpotpunije ukazuje na prirodu stvorenog sistema u Srbiji. Birokratija pretvara državne ciljeve u svoje lične ciljeve, a svoje privatne ciljeve u državne i nikome nije jasno kada ostvaruje jedne, a kada druge.

Političko-partijska kontrola pokazala se u uslovima postsocijalističke tranzicije kao veoma jednostavan i efikasan način pretvaranja društvenog kapitala u privatni, i partijske elite nisu bile spremne da ispuste ovaj način kapitalizacije svojih političkih položaja.

Iz ovakvog odnosa političke elite prema opštedruštvenim ciljevima stvara se opšti socijalni okvir za prazan, anomičan socijalni identitet, u kojem svi procesi imaju kameleonsko značenje– jedno formalno, javno, i drugo skriveno. Ekonomska i politička elita predstavljaju čvrsto umrežene organizacije koje deluju iz senke i upravljaju svim značajnim društvenim procesima u kojima se stiče moć i kapital i njihovi interesi daju realan sadržaj socijalnom identitetu, dok sve ono što se suprotstavlja njihovim interesima predstavlja privid i farsu.

Umesto zaključka, navešćemo Marksove reči o razornom dejstvu kapitala na vrednosni sistem: ,,Gde god je došla na vlast buržoazija je razorila sve idilične odnose...i veze koje su čoveka vezivale za čoveka…I nije ostavila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa i besavesne trgovine…Ona je u ledenoj vodi sebičnog računa potopila sve svete drhtaje pobožnog zanosa… Ona je lično dostojanstvo pretvorila u razmensku vrednost”.

Profesor sociologije, Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad