Globalizovani antiglobalisti

Da nije njih, bilo bi to idilično okupljanje bogatih i moćnih, prijatan ritual u kome se šefovi država i predsednici vlada, u okruženju raskošnog luksuza prvo fotografišu na crvenom tepihu, onda ćaskaju na banketu, da bi sutradan ozvaničili zajedničko saopštenje koje su unapred usaglasili visoki činovnici, sa još jednim obećanjem da će učiniti sve da svet bude bolji i pravičniji.


Ali samit G-8 juče okončan u najotmenijem odmaralištu nemačkog Baltika – kao uostalom i svi prethodni – praćen je i na momente dramatičnim prizorima sukoba demonstranata i policije, a već slika visoke 12 kilometara duge čelične ograde sa bodljikavom žicom na vrhu koja opasuje mesto sastanka, bila je nedvosmisleni dokaz da su bogati i moćni pod opsadom, od koje ih je ovoga puta branilo čak 16.000 policajaca.

Ko su napadači? Ko sve organizuje proteste kad god se okupljaju lideri današnjeg sveta, bilo da je u pitanju sastanak STO-a, MMF-a, Svetske banke, EU ili NATO bilo gde u svetu – ko je u stanju da mobiliše na hiljade mladih gnevnih ljudi da protestuju, sukobljavaju se s policijom, trpe polivanja iz vodenih topova?

Oni su – antiglobalisti. Uverenje da je globalizacija samo proces eksploatacije ekonomski slabih zemalja od strane zapadne kapitalističke mašinerije oličene u multinacionalnim korporacijama i da se protiv toga treba boriti, jedino je zajedničko za pokret od najmanje stotinu različitih grupa i organizacija, u kojima je zastupljen celokupni politički i ideološki spektar, od anarhista, zelenih, radikalnih levičara koji još čitaju literaturu Če Gevare i Maoa, do jednostavno nezadovoljnih studenata.

Međusobno su povezani, i premda nemaju centralu, efikasno koordiniraju svoje akcije, organizuju marševe, koncerte – i putovanja u svaki kraj sveta gde svetskoj eliti treba pokazati zube.

Posle "kraja istorije", poraza ideje socijalizma i trijumfa liberalnog kapitalizma, antiglobalisti su ostali jedini koji nude alternativnu ideologiju i filozofiju, osporavaju njegovu bibliju koja na pijedestal stavlja ekonomsku efikasnost, profitu daje prednost nad socijalnim odgovornostima, više ceni porast cena akcija od ljudskih vrednosti, više veruje u bespoštednu konkurenciju nego u političku saradnju.

Podržani i od mnogih intelektualaca sa Zapada, antiglobalisti su u mnogo čemu u pravu, ali kad se pažljivije razmotri ono protiv čega su, a pogotovo ono za šta su, njihov bolji svet jeste zaista bolji, ali to nije ovaj svet – niti to može da bude

Kapitalizam je po mnogo čemu surov, nepravedan, globalizacija može da bude okrivljena za mnoga moderna zla, ali, na drugoj strani, rastuća ekonomska integracija planete donela je i porast bogatstva nezabeležen u istoriji, koje, istina, ni izdaleka nije pravedno raspoređeno, ali od kojeg, opet u različitim merama, koristi ipak imaju svi.

Motor globalizacije je trgovina koja ne mari mnogo za nacionalne granice i koja je u poslednjih 50 godina povećana za više od sto puta, od 90 milijardi dolara 1955, na 12 biliona (hiljada milijardi) pola veka kasnije.

Zahvaljujući globalizaciji, sfera prosperiteta proširila se i u nekada najsiromašnije zemlje Azije: ni Kina ni Indija ne bi bili ni blizu statusa danas najdinamičnijih ekonomija sveta da nije globalizacije i instinkta kapitalizma da kapital seli tamo gde se najbrže uvećava. Kina je tako postala najveća globalna fabrika, a Indija najveći izvoznik informatičkih usluga.

Da nisu sasvim u pravu, počeli su da shvataju i neki antiglobalisti. Uviđajući da nije više moguće demontirati ono što je povezalo svet i vratiti se na lokalno ili regionalno, oni počinju da priznaju da je globalizacija neizbežna, ali insistiraju da bi u mnogim aspektima mogla da bude drugačija. Ekonomista Deni Rodik sa Harvarda, čija je knjiga "Da li je globalizacija otišla predaleko" inspiracija antiglobalista, zalaže se tako za više globalizacije, ali sa drugačijim rešenjima. Jedno od njih bi, na primer, bilo da se u sporazume o slobodnoj trgovini unese klauzula po kojoj bi radnicima iz siromašnih zemalja bilo omogućeno da se na određeno vreme zapošljavaju u bogatim zemljama, kući šalju deo zarade, a zatim se vrate da bi sa novostečenim znanjima i veštinama pomogli razvoj svojih zajednica.

Možda je najveća slabost antiglobalista to što su i sami postali globalisti: u svojom akcijama i širenju svojih ideja oslanjaju se na infrastrukturu globalizacije – oni su multinacionalni pokret koji prevazilazi nacionalne granice, oslanja se na komunikacione tehnologije da organizuje i koordinira svoje akcije, a i svi njihovi ciljevi imaju epitet "globalnih".

Koliku energiju imaju videlo se tokom samita G-8. Ali, uprkos svoj teatralnosti u njihovim nastupima, oni su, kako tvrdi Tom Palmer, analitičar Kato instituta iz Vašingtona koji ih već dugo proučava, "ogorčeni iz jednog jednostavnog razloga: svesni su da vode rat koji ne mogu da dobiju".