Naše komšije Kinezi

Dvospratni tržni centar u Novom Beogradu odavno važi za kinesku centralu u Srbiji, dok je u svakom većem srpskom gradu otvoreno po jedno njihovo predstavništvo. Od Subotice do Kosovske Mitrovice.
Jedan od osnivača društva "Kinezi u Jugoslaviji" i možda najveći veletrgovac jeftinom kineskom robom u Srbiji, koji ne želi da mu se pomene ime dok ne dobije stalni boravak, seća se vremena kada su njegova "žuta braća" stizala u nekadašnju Jugoslaviju putem programa državne razmene.

– Ovde se malo zna da su Kinezi koji su dolazili putem razmene doktorirali ili magistrirali. Danas su mnogi od njih na visokim funkcijama – kaže veletrgovac, podsećajući da je prvi talas kineske migracije zapljusnuo Srbiju početkom devedesetih godina.

To se kosi sa uvreženim mišljenjem da su Kinezi u Srbiju došli posle dogovora Mire Marković i KP Kine. Stereotip o Kinezima u Srbiji, poput priča o tajnim planovima supruge Slobodana Miloševića da "dovede milion Kineza koji će glasati za SPS i JUL", naneo je najviše štete njegovim sunarodnicima koji su se nadali da će na Balkanu pronaći sreću.

– Većina Kineza je zaista stigla u Srbiju posle 1995. godine. Oni, međutim, nemaju nikakve veze sa Mirom Marković i Miloševićem. Oni koji su imali njuh za biznis ostali su ovde.

Priče o navodnoj dodeli državljanstva Kinezima i opasnosti da će Srbe preplaviti stotine hiljada jeftinih radnika iz Azije proturane su u unutarpartijskim obračunima. Kinezi su postali kolateralna šteta. Zapadni mediji su podgrevali takvu atmosferu, pa je londonski "Independent" 1999. godine pisao da "u Beogradu živi 100.000 Kineza, dok još 40.000 njihovih sunarodnika čeka da dobije jugoslovensko državljanstvo i pravo glasa!".

– Kinezi čak nisu dobili ni dozvole za stalni boravak, a kamoli državljanstvo. Pošto se videlo da nemamo veze sa Mirom Marković, postali smo alibi za nesposobnost srpskih vlasti. Tako se pričalo da su Kinezi zaslužni za cvetanje sive trgovinu, iako smo se u Srbiji naplaćali i carina i dažbina.

Naš sagovornik tvrdi da je tretman kineskih preduzetnika u Srbiji veoma loš.

– Jedan kontejner kineske tekstilne robe carini se u Mađarskoj sa oko šest hiljada evra, u Rumuniji oko 5.000, dok u Srbiji Kinezi plaćaju na ime carinskih dažbina više od 20.000 evra. Za nas ne važe ista pravila. Svi jure Kineze: "Daj, ja ću da ti carinim robu, ali, ti mi daj za tu uslugu nekoliko hiljada evra". I Srbi zato sve češće idu u Mađarsku, Rumuniju, Grčku ili Tursku po kinesku robu, jer je tamo roba znatno jeftinija.

Veletrgovac podseća da se u medijima uglavnom senzacionalistički piše o Kinezima.

– Pisalo je da ovde vladaju trijade, da sklapamo lažne brakove sa Srpkinjama zbog papira, da po desetak nas živi u garsonjeri, da tajno sahranjujemo naše preminule po okolini Beograda. Istina je drugačija: nema lažnih brakova, samo onih iz ljubavi. Ali, ovdašnja javnost mora da zna da ti mladenci po venčanju beže u Kinu, jer ovde trpe pritiske. Pre nekoliko godina dešavalo se da mnogo Kineza živi u jednom stanu, ali sada većina Kineza živi komotno.

Kinezi se, inače, ne žale previše zbog problema u Srbiji. Ne traže nikakvu pomoć od nevladinih organizacija. Civilni sektor takođe ne analizira previše život Kineza u Beogradu.

– Ne treba nam pomoć od organizacija koje kritikuju zvanične vlasti. Kinezi su, naime, navikli da se ne suprotstavljaju vlastima.

Veletrgovcu se događalo da mu šutnu kola ili krenu pesnicom na njega, dok odlazi da plati račun na benzinskoj pumpi.

– Kineska ambasada pažljivo beleži napade na Kineze u Srbiji – kaže on, svedočeći da su kineska deca maltretirana u našim školama.

– Moji rođaci su živeli u Srbiji. Njihova deca su bila šikanirana u školi. Posle nekoliko godina, otišli su u Australiju i sada su ta ista deca – đaci generacije. Ići će i na kurseve za političare – kaže veletrgovac, razbijajući još jednu famu o Kinezima na privremenom radu u Srbiji. Njihovi pokojnici se ne sahranjuju tajno, na nekakvim misteriozni mestima.

– Kada Kinez umre u Srbiji, obavi se kremacija, a potom se urna avionom transportuje do Kine. Kremacije u Srbiji se ne obavljaju po posebnim, mističnim kineskim običajima. To je još jedna priča o nama.

Srbi koji borave u Šangaju često kažu da su Kinezi pogrešili kada su došli u Srbiju. Mogli su da dođu do Šangaja i prodaju robu po višoj ceni nego u Srbiji. Ovako, prešli su pola sveta, bez ukalkulisanih putnih troškova.