Krah iluzija

Polazeći od jedne od najznačajnijih drama američke posleratne književnosti „Smrti trgovačkog putnika” Artura Milera (1949), reditelj Veljko Mićunović je napravio krajnje korektnu, savremenu, stilski koherentnu, glumački dovoljno ubedljivu, tematski izuzetno aktuelnu i na momente emotivno vrlo delotvornu, čak i potresnu predstavu.

No, kako je reditelj koji je i autor adaptacije teksta drame, odlučio da radikalno skrati Milerovo delo, izgubljena je veća složenost značenja likova i njihovih odnosa.

Gledaoci koji ne poznaju komad imaju dovoljno razloga da sa predstave odu zadovoljni nego oni koji imaju solidno znanje o Milerovoj sjajnoj društvenoj, porodičnoj, psihološkoj drami koja je fascinantno predstavila brojne nivoe zabluda o američkom snu, snažno pokazujući posledice suočavanja sa krahom iluzija, biće verovatno pomalo razočarani.

Dragan Petrović Pele suvereno igra poniženog trgovačkog putnika Vilija Lomana, koji je posle trideset šest godina predane službe ostavljen bez plate, a onda i bez posla, jer se pobunio protiv svog jadnog položaja. Na sceni ga zatičemo u stadijumu života određenom potpunom iscrpljenošću, što glumac uverljivo izražava kroz grčevitu nervozu, plahovitost, konfuziju. Zbog drastičnog sečenja teksta, lik Vilija Lomana u predstavi ipak nema snagu i tragičnu dubinu koje ima u Milerovoj drami – nije dovoljno detaljno i duboko izražena provalija između mita i stvarnosti, između kapitalističke utopije i porazne, realne svakodnevice koja odvlači protagonistu u lavirinte odlutalog razuma. Isključeno je nekoliko likova i niz motiva koji Vilija u tekstu čine višeznačajnim, kontradiktornijim. Na primer, izbačen je lik gospođice Forsajt, prostitutke sa kojom Vili vara suprugu Lindu. Ovaj motiv ne samo da daje nove slojeve značenja Vilija već komplikuje i zaoštrava i odnos između Vilija i njegovog starijeg sina Bifa (u tekstu).

Žrtva skraćenja komada je i lik Hepija (Petar Strugar), mlađeg Vilijevog sina kome u predstavi nije dato mnogo prostora; samo se naziru dubine njegove nesigurnosti i složenost odnosa sa roditeljima. Lik Bifa je u predstavi nešto razvijeniji, Petar Benčina ga igra vrlo odlučno i markantno. Bif se direktno suprotstavlja sistemu lažnih vrednosti koje Vili podržava, predstavlja alternativu naduvanom svetu biznisa, nalazeći smisao u životu na farmi, daleko od korumpirane civilizacije.

No, vezanost za oca i njegove želje, teškoće da sa njima potpuno raskine, Bifa čine takođe posrnulim, nepronađenim. Anita Mančić toplo i sugestivno igra Lindu Loman, brižnu suprugu i majku koja nastoji da ublaži nagomilane tenzije i održi porodicu na okupu. Idejni nivoi njenog lika su, takođe, zbog skraćenja teksta, u određenoj meri savladani.

Danijel Sič je izgradio veoma upečatljivu epizodu, lik Hauarda, jednog prepotentnog japija i odvratnog pozera kome je najbitniji imidž, spoljni utisak koji ostavlja. U osnovi je on jedan bezdušni gad koji bez trunke milosti, čak ni sa lažnim osećanjima, Viliju daje otkaz. Scena otpuštanja Vilija je u predstavi rešena uključivanjem video-prenosa i snimanja, jer Hauard želi i da dokumentuje taj čin. Ovo rešenje je efektno utoliko što se radnja okvirno osavremenjuje, približava se našem hajtek vremenu, a tako se ističe i hladna, brutalna formalnost čina.

Može se pretpostaviti da postupak uključivanja video-tehnologije u predstavi ima osnovu u tome što je Hauard u tekstu infantilno opsednut magnetofonom koji svuda vuče sa sobom i snima sve što stigne. Šteta je što u predstavi nije u celini prikazan motiv Hauardove fascinacije tehnologijom, i doveden u vezu sa činom video-dokumentovanja otpuštanja Vilija. Na taj način bi se još snažnije naglasila užasnost Hauardovog postupka, jer bi se pokazalo i to da je za njega sve to jedna bezumna igra. Hauard je predstavnik gnusne surovosti sistema koji sa lakoćom odbacuje ponižene ljude, ostavljajući ih potpuno izduvane, skrhane, na đubrištu kolateralnih šteta promena. Takav model ponašanja nam je, danas i ovde, bolno prepoznatljiv.