Plivači protiv krizne struje

Pred samu krizu, 2007, nađem se u skoro najstarijoj srpskoj banji, Aranđelovcu. Onde u banjskom parku grandiozni hotel „Izvor”, zidan na vrhu Titove epohe, štrčao je ostrugane fasade, razvaljenih zidova, samo zjape betonske rešetke konstrukcije. U nekadašnjem luksuznom holu, gde je maršal na svečanom otvaranju hodio po crvenom tepihu, golemi kiper, seže do visokog plafona i brekće. Svaki čas čekaš da ti padne na glavu armaturna šipka koja ti visi nad glavom. Nestade modernost dvadesetog veka kojom je Titova nomenklatura zasenila knjaza Miloša, tvorca Aranđelovca.

Osetim da se to ušunjao u mnogospratnu palatu novi milenijum. Pomislim kako se mali grad Aranđelovac dao u avanturu bez povratka. Sad kad su sve razvalili i hotel srezali sa 13.500 kvadratnih metara na 12.700, i izneli sav dekor, malter, kvake i lustere, kade, vodovodne i kanalizacione cevi moraju se napregnuti bar kao graditelji piramida, da sve opet dovedu do novomilenijumskog sjaja!

Iskreno rečeno, zadivio sam se smelosti novih neimara. Tada još nisam znao da su iz bivše hotelske lepotice kiperima izneli materijal koji bi, kad bi se kamioni s njim poređali jedan iza drugog, pokrio drumove od Aranđelovca pod Bukuljom, do Vršca pod Vršačkim bregom.

Ubrzo zatim, grune svetska ekonomsko-finansijska kriza. Često sam se sećao ruine razvaljenog „Izvora”. Nas goste su odveli preko betonskih pregrada i klopki na jedan vidikovac. Dole, ka severu jedno betonsko gradilište, sasvim nove kolateralne građevine. Mladi vođa radova Dragan Todorović nam je za taj krš rekao: „Buduća kongresna sala, naučnih, univerzitetskih, privrednih i socijalnopolitičkih organizacija!” Sumnjičavo sam gledao taj demonski haos, kako to u ni do pola dovršenom gradilištu mora biti, a levo odatle još jedna pozornica livenja cementa i šljake: „Budući velnes-centar”! Osmatrao sam sve to sa skepsom i divio se zanosu ovog mladog čoveka.

A kad su presahle mnoge novčane reke, pogasile se privredne sveće, kriza zapalila mnoge mozgove vođa, počeo sam strahovati za to nedopečeno delo. Strašna ih je nesreća morala pogoditi, gradilište mora da im je opustelo – nagađao sam odmah posle septembra 2008, čim je sevnula munja svetske privredne kataklizme.

Zavoleo sam Aranđelovac kad sam saznao za njegovu neimarsku istoriju. Jedan od vođa Prvog srpskog ustanka Petar Jokić počeo je zidati prvih osam kuća... U vreme knjaza Mihaila počelo se zidati „Staro zdanje”, delo Koste Šreplovića, tvorca Kapetan Mišinog zdanja . Kosta je kao inženjer iz legende, hodao 1872. po daskama skela koje su se razmakle i on je sa njih spao i na mestu umro. Eno mu groba u porti stare Bukovačke crkve, na rubu prelepog drevnog banjskog parka. „Izvor” razvaljen, „Staro zdanje” ostarelo... ode drevna banja u propast. (Tako sam ja ovih kriznih godina bludeo u primislima.)

Kad, gle, čujem od mladih novinara aranđelovačke plave televizije, da je hotel „Izvor” dovršen, preporođen, uvećan za 20.000 kvadratnih metara. „Pa, je li to još uvek vodi Dragan Todorović!” Još uvek.

Javim se Draganu. Oprezno pitam je li istina da je „Izvor” nov novcat, da prima goste, da mu dolaze kongresmeni i kupači u „velnes-centar!” On se nasmeje: „Ne morate više da kažete idemo u Evropu. Samo dođite u Aranđelovac”.

Dvadeset odsto gostiju su stranci. Rekonstrukcija palate iz 20. veka počela je novembra 2003, a gosti stižu od 26. novembra 2010! Iz bivšeg hotela sve su izbacili, osim starog klavira i 166 umetničkih dela sa kolonije „Mermer i zvuci”. „Velnes centar” nije zasad banjski nego je namenjen zdravim gostima.

Grad je živnuo. Svoje kongrese su u novom „Izvoru” držale svetske kompanije „Koka Kola”, „Reno”, „Pežo”, „Adidas”, „Good Year”...

Posredi je redak fenomen: krunske dve godine ovog preporoda ravnog čudu, pale su tokom ove gadne krize. Čovek koji svojim imetkom stoji iza toga, Beograđanin Miroljub Aleksić, namerava da tako obnovi i „Staro zdanje” – jednu od dve najvažnije palate ne dvadesetog već devetnaestog srpskog veka.