Svet je za Obamu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Anketa koju je za britanski javni servis Bi-Bi-Si uradio institut „Gloubsken” pokazala je da bi pobeda Baraka Obame i poraz Mita Romnija bili poželjan ishod američkih izbora u 20 od 21 zemlje u kojima je vršena sondaža.

Od 21.797 ljudi čije je mišljenje zatraženo, 50 odsto je favorizovalo sadašnjeg predsednika, za njegovog izazivača izjasnilo se samo devet odsto, dok su ostali bili bez stava.

Najviše entuzijazma za Obamu pokazali su Francuzi (72 odsto), a jedini koji bi kao predsednika radije videli Romnija, doduše u malom postotku, bili su Pakistanci.

Objašnjenje ovolike Obamine popularnosti, praktično nepromenjene od 2008. – kada je u Berlinu na njegov miting došlo četvrt miliona ljudi – svakako je njegova spoljna politika.

Obama je obećao, a zatim to i sproveo, da će popraviti loš američki imidž u svetu stečen tokom dva mandata njegovog prethodnika Džordža Buša. SAD je pretvorio u zemlju koja ostaje najmoćnija i najuticajnija ali uvažava i „uspon drugih”. Od globalnog lidera koji, ne odustajući od argumenata snage, poseže i za snagom svojih argumenata.

Za tu promenu, u tom momentu istina samo u najavi, dobio je Nobelovu nagradu za mir (po mnogima nezasluženo, ili bar preuranjeno), iako u retrospektivi njegova međunarodna postignuća nisu mala.

Okončao je jedan od dva rata, onaj u Iraku, u koji se Amerika uplela arogantno i sa viškom neokonzervativnog samopouzdanja, dok je drugi, u Avganistanu, oročen za kraj 2014.

Obama je „resetovao” odnose sa Rusijom i povukao konkretne poteze na redukciji međusobnih nuklearnih arsenala.

Podržao je demokratske preobražaje u arapskim zemljama koji su s vlasti oduvali višedecenijske prijatelje i saveznike Vašingtona. U intervenciji u Libiji, sa kojom je Amerika imala mnogo neraščišćenih računa, vodeću ulogu prepustio je Evropljanima.

Nije uspeo da rasplete čvor na Bliskom istoku koji je „majka svih kriza”: izraelsko-palestinski, ali je za to posredno okrivio saveznika.

Ostao je pri diplomatskim pritiscima i bilateralnim sankcijama kao sredstvu zaustavljanja iranskog napredovanja ka nuklearnoj bombi, odbijajući da Teheranu povuče „crvenu liniju”.

Na sličan način, stvaranjem međunarodnog konsenzusa i koalicije za izolaciju, nastoji da iznudi i promenu režima u Siriji.

Prema Kini, glavnom globalnom rivalu ali i ključnom ekonomskom partneru, kombinuje popustljivost i čvrstinu, uvažavajući interese Pekinga, ali istovremeno održava mrežu savezništava sa azijskim zemljama uplašenim rastućom moći Pekinga.

Sve u svemu, crvenu nit američke spoljne politike nije bitno promenio – održavanje njene premoći i očuvanje njenih interesa – ali metode uglavnom jeste.

Mit Romni tokom kampanje i u nekoliko izleta u inostranstvo nije pokazao mnogo smisla za finese međunarodnih odnosa, optužujući Obamu za ono zbog čega mu je svet aplaudirao: da svojom „mekoćom” slabi američki uticaj, da se nepotrebno „izvinjava” – najavljujući istovremeno da će, kao predsednik, nositi štap koji će biti mnogo ubedljiviji od Obaminog.

Bezuslovno se svrstao uz Izrael, obećao da će da preseče iransko nuklearno napredovanje, Rusiji je vratio status „geopolitičkog neprijatelja broj jedan”, zapretio da će Kinu tretirati kao „prevaranta” u međusobnoj trgovini zbog veštačke deprecijacije juana.

Tu retoriku poslednjih nedelja je omekšao, pokazavši u direktnoj spoljnopolitičkoj debati sa Obamom da mu je mnogo bliži nego što izgleda, ali su međunarodne strepnje od američkog povratka starim lošim navikama ostale.

Otuda preferiranje Obame. No, „najmoćnijeg čoveka sveta” biraju samo Amerikanci.