Na Balkanu ništa novo

Šta region zapadnog Balkana i Srbija u njemu mogu da očekuju od američkih predsedničkih izbora? Ništa novo.

Bilo da pobedi Barak Obama ili Mit Romni, stvari se neće menjati, politika će u odnosu na region ostati ista. Turneja Hilari Klinton i Ketrin Ešton potvrda je kontinuiteta američke i evropske politike na ovom području. Brzometne posete Sarajevu, Beogradu, Prištini, Zagrebu i Tirani ove dve visoke zvaničnice podvlače pre više godina donetu odluku da je EU ta koja ima glavnu reč u regionu, a SAD su tu da kao saveznik pomognu u dovršenju procesa evroatlantskih integracija.

Sve zemlje zapadnog Balkana su se svojim politikama u protekloj deceniji, a neke i ranije, jasno izjasnile da žele da se priključe EU – jednoj od najmoćnijih ekonomskih zajednica sveta, sazdanu od pola milijarde stanovnika i 27 zemalja članica – i NATO (osim Srbije).

Ujedinjenje Evrope posle pada Berlinskog zida 1989. ostaje nedovršen projekat dok se ne uključi preostali deo Balkana – unutrašnje dvorište EU i NATO – s obzirom na to da smo doslovno iz svih pravaca okruženi zemljama članicama.

Činjenica da se bivša Jugoslavija sunovratila u rat na kraju 20. veka na evropskom tlu, na kome više nikad nije trebalo da bude rata posle 1945, govori u prilog potrebi da se zemlje regiona pridruže evropskom mirovnom projektu Unije kako bi učvrstile stabilnost i temelje mira.

To je osnovna politika SAD i EU koja se neće menjati, bez obzira na ekonomsku krizu koja potresa zemlje evrozone.

Poruke SAD su još jednom ponovljene i jasno podvučene u glavnim gradovima koje je Hilari Klinton obišla.

U Sarajevu je izražena nada i potreba da se rukovodeća politička klasa dogovori o prioritetima razvoja u interesu građana BiH, kako bi uhvatila korak sa ostalima koji su ispred nje. Tu je čini se identifikovan možda najzahtevniji „domaći zadatak” za SAD i EU, te će naredna američka administracija ovde usredsrediti značajan deo svojih diplomatskih napora.

U Zagrebu je poruka bila svečarska, s obzirom na to da Hrvatska postaje članica EU sledeće godine i da je od 2009. članica NATO, ali se očekuje da hrvatske vlasti aktivno pomognu u napretku susednih zemalja regiona u integracionim i reformskim procesima.

U Tirani je jasno rečeno da dogovor oko pravila izbornog procesa mora da bude prioritet glavnih političkih aktera zemlje koja je takođe članica NATO, ali još nema kandidaturu za EU.

U Prištini će SAD nastaviti da iskazuju punu privrženost nezavisnosti Kosova, kao što smo čuli, ali i tamošnjim vlastima će jasno stavljati do znanja da je EU ta luka prema kojoj plove i da njena pravila i procedure moraju mnogo odlučnije da usvajaju, posebno kada je reč o borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala – što je uostalom i tema u drugim zemljama.

Najzad, u Beogradu i od dolazeće administracije u Vašingtonu mogu da se očekuju tačno one poruke koje su se čule pre par dana od američke državne sekretarke. Pre svega poruka ohrabrenja da se nastavi tamo gde je Srbija krenula posle demokratskih promena 2000: u odlučan nastavak demokratskih i tržišnih reformi, kao i u rešavanje kosovskog pitanja kroz dijalog sa Prištinom započet pod prethodnom srpskom vladom.

* Autor je potpredsednik nemačkog Maršalovog fonda