DVE DRŽAVE, DVA NARODA, JEDAN MIR

Vreme je sa Bliskog istoka ove nedelje poslalo poruku o tome kako pogrešna procena stvarnosti i nedostatak vizije budućnosti, izazvani izlivom patriotskih i drugih emocija u politiku, menjaju sudbinu čitavog regiona.Oni koji požele da uče na tuđim iskustvima pozabaviće se 5. junom 1967. Tog jutra počeo je rat u kome je Izrael porazio arapske armije utrostručujući svoju teritoriju. Egiptu je oduzeo Sinaj i pojas Gaze, Siriji Golansku visoravan, a Jordanu Zapadnu obalu i istočni Jerusalim. Rat je trajao šest dana.

Sve je ličilo na odlučujući trijumf, ali zatrovani legat okupacije palestinske zemlje koja je usledila postao je motiv novih ratova, inspiracija teroristima i noćna mora sveta. Mnogo toga što traje četiri decenije rezultat je onoga što je trajalo manje od nedelju dana.

Šta bi bilo da nije bilo okupacije? Da li bi Palestinci već imali državu i da li Izrael ne bi živeo u senci terorizma? Kako je, i zašto, Izrael sebe doveo u situaciju da mora da odustane od delova biblijske Obećane Zemlje?

Šest meseci uoči rata, vrhovi Mosada, vojne službe i diplomatije razmatrali su mogućnost zauzimanja Zapadne obale. Jedinstven zaključak je glasio da bi to bilo suprotno nacionalnom interesu jer bi vlast nad Palestincima ugrozila jevrejsku većinu zemlje, rasplamsala palestinski nacionalizam i vodila ka snažnom otporu okupaciji.

Izrael je 5. juna 1967. brzo zaboravio ovu analizu. Nedavno objavljeni transkripti sa sednice vlade na kojoj je odlučeno da se krene u rat pokazuju da eksperti nisu bili pozvani i da nikakve opcije nisu razmatrane. Niko od ministara nije pitao zašto je važno zauzeti muslimanski deo Svetog grada. Niko, vođen patriotizmom, nije ni pomišljao šta će biti. "Odluka je dolazila iz srca, ne iz mozga", piše Tom Segev u "Haarecu".

Protekle decenije pokazaće koliko strast u politici može da bude pogubna. Opijenost ratnom pobedom donela je Izraelcima štete kao i Palestincima zapadanje u beznađe. Izraelska euforija učinila je da susret sa realnošću bude odgođen. Propuštena je šansa, stvorena samo devet dana po početku rata, da se stvori palestinska država. "Prosvećena okupacija" je Izraelce ubacila u iluziju.

Od svog početka, izraelsko-palestinski problem ticao se dve stvari: demografije i zemlje. Pre rata 1967, nepune dve decenije od nastanka u arapskom okruženju, Izrael se osećao nebezbedno ali demografski superiorno jer je, posle proterivanja ili bekstva Palestinaca u ratu 1948, čak 85 odsto stanovništva bilo jevrejsko.

Junski rat je sve okrenuo. Vojni trijumf je stvorio osećaj nepobedivosti, ali Izraelci su isti politički prostor počeli da dele sa Arapima. Rat 1967. spojio je Palestince koje je rat 1948. razdvojio. Mnogi su uočavali opasnost tražeći da se okupirane teritorije vrate. Najhrabriji su, po cenu da ih smatraju izdajnicima, predlagali da Palestinci dobiju državu.

Godine koje su usledile uvodile su Izrael iz jednog rata u drugi. Sporazum sa Jordanom, posle onog sa Egiptom, stvarao je iluziju da je mir moguć i bez povratka teritorija. Čak uz 450.000 Jevreja koji danas naseljavaju okupirane zemlje. Rezultat iluzije su dve generacije Izraelaca koji čuvaju okupaciju, dva palestinska ustanka i hronična pretnja terorizma.

Istovremeno, u Izraelu je narastala generacija 1967. zahtevajući povratak zemlje za mir. Među Palestincima jačala je ideja pregovaranja. Produžena okupacija je i jedne i druge udaljila od rešenja. Neuspeh mirovnog proboja je na obe strane pothranjivao sve radikalnija mišljenja. Narodi podeljeni oštrim linijama razgraničenja. Patriote i izdajnici nisu ovdašnji izum.

Opresija, odnosno podjednako okrutan terorizam, postaju novi identiteti. Jevrejski ekstremista ubistvom mirotvorca Jichaka Rabina pokušava da ubije Izraelce koji shvataju da Izrael okupacijom nije dobio ništa. Najobrazovaniji među Arapima, Palestinci, okreću se islamu ućutkujući i preteći svojim pobornicima pregovaranja.

Istekle su četiri decenije. Izraelci i Palestinci daleko su od rešenja: dve države, dva naroda, jedan mir.

Tamo, na Bliskom istoku, ova mirovna formula zvuči realno. Bolni pregovori odavno su otvoreni. Većini Izraelaca trebalo je vremena da se sviknu na pomisao da će ostati bez svoje svetinje Hebrona. To što mira nema, dokaz je koliko je problem složeniji od iscrtavanja granica. Sveta mesta, rabini i uleme. Bezbednost. Ekonomija i komunikacije.

Ovde, pogađate na šta ciljam, rešenje dve države, dva naroda, jedan mir deluje provokativno. Polazišta su različita: Izrael je u problem ušao okupacijom, dok Srbija hoće da zadrži ono što je njeno. Tačno, ali problem je istovetan: dovoljno je da jedan od dva naroda neće s onim drugim. Pošto je tako, zašto se i ovde ne stvara ambijent "bolnog dijaloga"? Da se otvoreno raspravlja o svemu, od Pećke patrijaršije, preko saobraćaja i dugovanja, do lignita i mangana?

Ako je tamo vreme odradilo svoje uveravajući Izraelce da je bolje odreći se delova biblijske teritorije i prihvatiti palestinsku državu zarad mira, koliko ovde treba da prođe vremena da bi prihvatili jednako surove realnosti? I izvukli mogući maksimum. Zašto bi, poput Izraelaca danas, posle 40 godina dospeli u situaciji da analiziramo propuštene (ne)prilike?

Izrael se u 1967. oslonio na silu i emocije. Srbija se 2007. u odbrani nacionalnog interesa oslanja na međunarodno pravo i emocije. Emocije junskog rata nehotično su Izraelu donele mnogo zla. Kako naš prvi argument mahom poništava ponašanje savremenih vladara sveta, ostaje nam da se pobrinemo o drugom.

Saglasiti se sa gubitkom dela sopstvene zemlje nesumnjivo je odluka od velike državničke odgovornosti. Ne manja od odgovornosti za oglušivanje o stvarnost. Izraelska iskustva posle rata 1967. otvaraju univerzalno pitanje: ko je pripravan da, kada i nema rata ili terorizma, tragično troši godine nekih naroda?