Malo mere, molim!

Poznata „Politikina” rubrika „Pogledi”, svakako s razlogom, spada među najčitanije i najuticajnije (ako argumentovana javna reč još uvek neki stvarni uticaj ima?) stranice dnevnih novina i nedeljnika, koje svojim oglašavanjem uređuju spoljni saradnici i čitaoci, uz samo diskretno redakcijsko posredovanje. Zapazio sam, međutim, da se i u „Pogledima” sve češće odstupa od uravnoteženog i odmerenog iznošenja vlastitih stavova, uz uvažavanje tuđih, uključujući i nesaglasne, pa i oprečne.

Pošto sam jedan od onih kojima dan ne može valjano početi bez druženja s „Politikom”, a zabrinut uočenom tendencijom, koja se ne odnosi ni na jednog autora ili napis posebno, već na ukupnu atmosferu javne razmene mišljenja, osmelih se da pozovem na vraćanje izgubljenoj meri u svemu, pa i u dijalogu i raspravi. Znam da je odavno postalo staromodno i prevaziđeno ukazivati na gubljenje mere i pozivati na umerenost. Onima koji se usude da upute ovakav čaršijski nekorektan apel i podsete na vrlinu umerenosti preti optužba za mediokritetski oportunizam i trulo kompromiserstvo, slabost karaktera, pa i izdaju, versku, nacionalnu, ideološku, partijsku, klanovsku, esnafsku ili kakvu drugu.

Uzalud usamljeni glasovi, poput onoga izraelskog pisca Amosa Oza, opominju da je kompromis, zapravo, zalog života i preživljavanja u zajednici, da je on život sâm. Ne! Spremnost za dogovaranje, uz podrazumevajuće odstupanje od nekih (ne i svih!) sopstvenih stavova ili njihovo korigovanje, doživljavaju se kao predaja i poraz, a tvrdoglava isključivost kao znak dostojanstva i samopoštovanja.

Kad se dvojica prepiru, počesto su i jedan i drugi u nečemu u pravu, ali nesavladiva nepomirljivost i netrpeljivost ne proizlaze iz njihovog delimičnog ili potpunog neslaganja, već iz apsolutizovanja ispravnosti i značaja sopstvenih stavova i, sledstveno, podjednako apsolutnog proglašavanja neistomišljenikovih netačnim i ništavnim.

Takav pristup, pogotovo ako je obostran, zakonito dovodi do zaoštravanja sporenja koje ubrzo napušta dijalošku ravan, sklizne u uzajamno vređanje i prelazi u razgovor gluvih. Oni ne samo da ne žele da čuju jedan drugoga, već počinju i da se mrze, pošto drugu stranu projektuju kao apsolutno zlo. Izgubljena je mera u stvarima, što je krajnje opasan sistemski poremećaj, s dalekosežnim posledicama. Pošto mere nema, odsustvo osećanja mere se više i ne primećuje. Šok i nevericu, a i sumnjičavost u časne namere, povremeno izazovu javno izraženi uljudnost, umerenost i istinska otvorenost prema drugačijem mišljenju.

Gubljenje mere nije svojstveno samo našem javnom opštenju, već je i obeležje opšteg stanja duha u svetu. Mene, međutim, ta sklonost brine u Srbiji, a među Srbima ona nije od juče. Još je Jakov Ignjatović u „Memoarima” pisao da je „u Srba tiha konverzacija retka stvar i brzo prelazi u inat”, a Jovan Cvijić je u članku „Psihičke osobine Šumadinaca” (1914) primetio da „nama još nedostaje dugo kulturno iskustvo”, pa da zbog toga „kod nas još nije dovoljno razvijeno osećanje mere”.

Danas je 2012! U razgovoru s Milom Gligorijevićem, svestrani umetnik i mudar čovek Mića Popović zaključuje da je „mera isključivosti često mera čvrstine ljudskih uverenja, kad nije, jednostavnije, deo ljudske gluposti”. Za meru u stvarima, za „zlatni presek”, za „zlatnu sredinu” ne zalažu se slučajno učenja velikih religija, antički i renesansni mislioci, svesni da je čitav kosmos sazdan i da funkcioniše po nekoj meri i samerenosti.

U grčko-rimskoj etici umerenost je, uz razboritost, pravičnost i hrabrost, jedna i od kardinalnih vrlina. Ona je među nezaobilaznim postajama na putu ka savršenstvu kod hrišćanskih, muslimanskih, budističkih i hinduističkih podvižnika. A teško bi bilo reći da su antički filozofi i božji ljudi svih vremena i prostora težili osrednjosti, kako se umerenost danas najčešće shvata. Ne, za umerenost i prateću smernost, koja nam je naročito strana, potrebna je snaga. Neuporedivo je lakše biti bez mere... I neretko društveno bezbednije.

Pre nekoliko dana slučajno mi dođe do ruke prikaz ruskog prevoda knjige našeg uglednog politikologa Nenada Kecmanovića „Nemoguća država”. Kao razlog nemogućnosti opstanka BiH u njoj se navodi upravo političko gubljenje osećanja mere i realnih proporcija, dok kao vrlinu autorovog pristupa ruski recenzent ističe baš uravnoteženost i odmerenost. Nije li to onaj isti profesor koga je nedavno Senat Univerziteta u Beogradu po kratkom postupku penzionisao. Nema li i to neke veze s našom temom?

Profesor univerziteta