Nekontrolisana promena vlasništva

Novi Sad – Privredna komora Vojvodine traži da se poštuje postojeći Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji ne dozvoljava prodaju zemlje strancima. Namera ministra privrede i finansija Mlađana Dinkića da partnerima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) proda kombinate i zemljište u državnoj svojini u suprotnosti je sa Zakonom. Znači, ili bi Skupština trebalo da promeni Zakon ili da Dinkić upozna zakone koji važe u sistemu države Srbije, kaže za „Politiku” Đorđe Bugarin, sekretar Udruženja poljoprivrede, prehrambene industrije i vodoprivrede u PKV.

On naglašava da Zakon predviđa da se svo zemljište u državnoj svojini izdaje u zakup po programu koji donose lokalne samouprave, te da ne može niko s nivoa Republike nametnuti kome će biti izdato. Postoje dva kruga: u prvom pravo učešća imaju oni koji žive na području konkretne katastarske opštine, a imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva, a ako nema zainteresovanih ide se u drugi u kome mogu da učestvuju koji tu ne žive, ali je opet uslov da imaju registrovano gazdinstvo.

– Arapi nisu rezidenti države Srbije, nitiimaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo, tako da ne postoji nijedan zakonski osnov da se njima izda zemljište, i to bez licitacije, kako je zamislio Dinkić. Oni bi eventualno mogli da kupe poljoprivredne kombinate, alibez zemljišta, jer Zakon o privatizaciji isključuje prodaju zemljišta kao prirodnogbogatstva i dobra u opštoj upotrebi– objašnjava naš sagovornik.

Bugarin kaže da i tupostoji problem, koji je svojevremeno proizveo tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, a koji se u jednom svom mišljenju stavio iznad dva zakona: Zakona o privatizaciji i Zakona o poljoprivrednom zemljištu, i to neposredno pred privatizaciju velikih poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini:

– Vlahović je dao mišljenje„da je poljoprivredno zemljište, ako je iskazano kao imovinska pozicija i procenjeno kao društveni kapital preduzeća, obavezno jeste predmetprivatizacije“. Na taj način je naveoneke koji su radili na proceni vrednosti društvenog kapitala poljoprivrednih preduzećada u procenu uključe i vrednost zemljišta, iako je zakon to eksplicitno zabranio. Zato bi trebalo preispitati sve privatizacije u poljoprivredi i utvrditi da li je ili nije uključena vrednost poljoprivrednog zemljišta u vrednost kapitala – navodi Bugarin.

Prema njegovim rečima, drugi veliki problem jeste što veliki deo zemljišta nije u postupku razgraničenja po Zakonu o pretvaranju poljoprivrednog zemljišta iz društvene u druge oblike svojine upisan kao zadružna svojina, ili je to tek sporadično urađeno. Zora Simović, koja je bila zamenik ministra Bubala i zadužena za zadrugarstvo, poslala pismo Republičkom geodetskom zavodu, u kojem je tražila da se ne upisuje pravo vlasništva zadružne svojine na poljoprivrednom zemljištu, jer će to biti uređeno Zakonom o zadrugama, a koji nikada nije donet.

– Čitav galimatijas je nastao što mišljenjem onih koji nemaju pravo da menjaju zakone, što nečinjenjem državnih organa i neusklađivanjem novih zakona sa važećim zakonima, tako da nisu obezbeđeni uslovi da država Srbija funkcioniše kao pravni sistem – kaže Bugarin.

U Vojvodini ima ukupno 1.575.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Najmanje 1,1 milion u privatnoj svojini, na 330.000 hektara se naplaćuje zakup, a oko 70.000 hektara koriste zadruge. Svojevremeno je gotovo svaka od četrdesetak opština imala kombinat, od kojih je većina privatizovana. Međutim, prodaja deset vojvođanskih kombinata je poništena i oni su danas u takozvanom „zelenom pulu“. Sagovornik „Politike“ ističe da su svi ti kombinati „urnisani“:

– Jerković je u Sivcu prestao da ispunjava ugovorne obaveze u junu, pre žetve, a Agencija za privatizaciju pustila ga je da skine pšenicu i sve jesenje uslove, da bi tek u februaru sledeće godine raskinula ugovor. On je počistio magacine, prodao deo imovine i ostavio kombinat na ledini, bez obrtnog kapitala. Sada sve to sada pada na teret poreskih obveznika, koji treba da obezbede da se ta preduzeća revitalizuju i iznova prodaju, a možda opet za jevtine pare.

Kao dobar primer privatizacije on navodi „Žitosrem“ u Inđiji, koji je otkupio konzorcijum radnika, pri čemu su neki od njih čak založili svoje kuće. Kombinati koje su kupili Mišković, Kostić i Matijević takođe dobro funkcionišu. Problem kod tih firmi je što mali akcionari ostaju bez dividendi. Veliki, prema Bugarinovim rečima, minimiziraju dobit preko cena u ulazu i izlazu, a rade dokapitalizaciju onih firmi koje stoprocentno kontrolišu. Smatra da je to zloupotreba.

– Naša država bi morala da vodi zemljišnu politiku koja će od velikog broja malih gazdinstava napraviti gazdinstva veće proizvodne veličine, koja će moći da se nose sa farmerima iz EU. To ne znači da treba i dalje da neguje ove velike gazde, nego da stvori uslovi da mladi, obrazovani ljudi, kojima je poljoprivreda osnovno zanimanje, dođu do mogućnosti da kupe zemljište po prihvatljivim uslovima. Na žalost, mi sada imamo nekontrolisanu promenu vlasničke strukture u poljoprivredi. Do zemljišta dolazi onaj ko ima novac, a ne ko se bavi poljoprivredom. To se mora hitno menjati – kategoričan je Đorđe Bugarin.

Miroljub Mijušković