Lisica malog princa

- Ako želiš prijatelja, pripitomi me - ovim rečima obratila se malom princu, junaku dela Antoana de Sent-Egziperija, jedna lisica. Kao što u svakoj mašti ima pomalo zbilje, tako i ova životinja zaista postoji.
To je najmanja lisica na svetu Vulpes (Fennecus) zerda, nama poznata pod jednostavnim imenom pustinjska lisica. Živi na severu Afrike, u vreloj Sahari.
Ova pripadnica roda pasa toliko je mala da su najkrupniji mužjaci teški svega kilogram i po, a ženke ne više od 800 grama.
Ono čime je pustinjska lisica inspirisala pisca popularne priče o malom princu jeste činjenica da je jedina vrsta lisice koja se može uspešno pripitomiti.

Majušna pustinjska lisica veoma je spretna i otporna na surove uslove života. U stanju je da tokom života ne okusi ni kap vode. Jedina tečnost koja joj je u Sahari uvek na raspolaganju potiče iz retkog rastinja, mesa i jaja gmizavaca i ptica kojima se hrani. Posle sumraka, kad vrelina umine, ogladnela lija kreće u lov. Iako je društvena životinja, kad lovi, najčešće je sama. Dok vreba plen samo joj oči svetle u mraku. Uvijena u svoj dugi topli rep od guste dlake, može satima da čeka žrtvu, uprkos hladnim saharskim noćima. Njene kratke noge sa širokim šapama prekrivenim gustom dlakom prilagođene su kretanju kroz pesak. Ogromne uši, dugačke i do 15 centimetara, najviše joj pomažu pri lovu. Zahvaljujući njima, može da pronađe gmizavce koji se kreću duboko ukopani u pustinjski pesak. I pored toga što je vešt lovac, lisica često ostane bez ulova. Zato, kao i njeni rođaci psi, višak hrane zakopava.

Tokom dana uši pustinjske lisice služe kao klima-uređaj uz pomoć kojeg ispušta suvišnu toplotu iz tela. Ova životinja se u dnevnim časovima odmara i krije od sunca u svojoj jami ukopanoj u tle. Njen dom najčešće se nalazi ispod polusasušenog žbunja, čije korenje vezuje rastresito pustinjsko zemljište, ne dozvoljavajući dugačkim tunelima lisičjeg doma da se obruše. U jami, pored para pustinjskih lisica, obično žive i njihovi mladunci i potomci iz nekoliko prethodnih generacija, koji pomažu roditeljima u odgajanju mladih.

Mužjak i ženka sparuju se za ceo život. Pedesetak dana posle sezone parenja, koja traje od januara do februara, rađaju se lisičići - ponekad ih bude i po šestoro. Teški svega pedesetak grama, slepi i nemoćni, oni ne mogu da prežive bez majčine brige. Posle petnaestak dana otvaraju oči, a već sa pet nedelja igraju se u pesku ispred jame u kojoj su došli na svet. Da bi mladi ojačali i preživeli u negostoljubivoj Sahari, pustinjska lisica ih doji duže nego što sve ostale lisice doje svoje mladunce - čak i do tri meseca. Mlade lisice osamostaljuju se tek kad navrše pola godine.