Glumac – javni službenik

Posle pet meseci nesuglasica i uzburkanih emocija koje su blokirale rad Ateljea 212, Kokan Mladenović, direktor ove pozorišne kuće, podneo je krajem prošle sedmice ostavku na ovu funkciju, sa željom da promoviše sistem nepostojanja stalnog angažmana i da ličnim primerom pokaže da odlazak na tržište nije ništa strašno. Mladenovićevom ostavkom stavljena je tačka na višemesečni sukob direktora i dela glumačkog ansambla, ali su nagoveštena i mnoga goruća pitanja kojima će u budućem periodu Skupština grada Beograda, kao osnivač Ateljea 212 i drugih gradskih pozorišta morati ozbiljnije da se pozabavi. Između ostalih, izbegavanje radnih obaveza, svođenje stalnog zaposlenja na podmirivanje socijalnih potreba...

Tim povodom reagovao je i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, naglasivši da je Kokan Mladenović bio dobar direktor.

„Žao mi je što smo izgubili dobrog direktora koji je pokušao da promeni neke stvari, ne uvek na adekvatan način, ali sa dobrom idejom. Svi u beogradskim pozorištima moraju da shvate da sistem funkcionisanja koji sada postoji nije održiv, jer grad Beograd nema novca. Oni koje grad bude stalno plaćao postaće javni službenici i imaće svoje obaveze. Glumci koji ne žele da imaju takve obaveze postaće slobodni umetnici koje će reditelji pozivati da glume po ugovoru. Ko bude želeo da bude direktor, moraće da pokaže da je završio menadžment u kulturi i da ima potrebno znanje, a umetnički deo treba da prepusti umetničkom direktoru”, objasnio je Đilas.

Gradonačelnikova izjava da će glumci koje plaća grad ubuduće imati status javnih službenika otvorila je, čini se novu stranicu u pozorišnom životu prestonice i umesto novih brižljivo odabranih i urađenih premijernih predstava najavila da će aktuelna sezona biti zanimljiva i zbog dešavanja sa druge strane scene.

Dramska umetnica Gorica Popović, tvrdi da „platice glumaca” nisu najveći problem u kulturi Beograda, već da je važno da: „reforma kulture bude definisana i sprovedena posle javne rasprave u kojoj će učestvovati svi, pa i glumci”. Njen kolega Svetislav Bule Goncić napominje da je neophodno sistemsko rešenje u kojem će svako znati svoje obaveze u odnosu na osnivača pozorišta u kojem radi. „Nikakva potvrda statusa preko nekih privilegija ne traba da bude ispred ozbiljnog rada i umetničkog stvaranja”.

Dobro je što je slučaj Ateljea 212 naterao gradske vlasti da obrate pažnju na kulturne probleme – u ovom slučaju samo na pozorišta, i na tome ta briga ne bi trebalo da se završi.

Menadžerski model u kulturi je svakako potreban, ali tu treba biti veoma oprezan. Ne može se cela kultura stavljati na tržište, jer tako svakako ne bi opstala. Potrebna je i elitna i alternativna i eksperimentalna kultura. Najopasnije za kulturu jednog društva je povlađivanje ukusu masa.