O sudbini jedne peticije

Domaću naučnu javnost ovih dana je uzburkalo otvoreno pismo pripremljeno za ministra prosvete u kojem oko hiljadu potpisnika zahteva „uspostavljanje normativnog i etičkog integriteta sistema vrednovanja domaćih istraživača”. Meren privlačnošću snage okupljanja, ovaj događaj je bez presedana još od uzbuđenih reakcija na zloglasni Zakon o univerzitetu s kraja nesrećnih devedesetih godina.

U peticiji se obrazlažu sve nakaradnosti postojećih merila za sagledavanje naučnog doprinosa, životno značajnih za naučne poslenike, jer im od takvog ocenjivanja zavise napredovanje i dohodak. Potpisnici ukazuju na takozvane časopise-grabljivce u kojima se, uz veliku novčanu naknadu, objavljuju malo vredni ili bezvredni radovi. Za tipičan primer su uzeta dva časopisa u vlasništvu jedne sarajevske porodice. U jednom od njih troškovi štampanja, uplaćivani na privatni račun urednice, prelaze hiljadu evra po radu, pa se procenjuje da će njegova urednica i vlasnica na taj način samo od autora iz Srbije u 2012. godini inkasirati mnogo više od 200.000 evra.

Merkantilni princip na kojem počivaju takvi časopisi razlog je što oni ne samo datolerišu već i ohrabruju prekomerno neopravdano međusobno citiranje autora udruženih u „citatne kartele”. Na tako spekulativan način veštački se povećava reputacija časopisa, pa sledstveno i autora koji u njemu objavljuju.

Poseban gnev potpisnika usmeren je ka raširenoj praksi plagiranja, autoplagiranja i višekratnog objavljivanja istih ili vrlo sličnih rezultata. Za primer je uzet slučaj ekonomiste koji je „isključivo zahvaljujući teškim plagijatima... stekao uslove za visoko zvanje i obavljanje mentorske uloge”, pa sada u saradnji s ministarstvom „ispituje i ocenjuje stanje u jednoj važnoj oblasti srpske nauke”.

U podjednako nemoralne postupke ubrojano je davanje statusa koautora ljudima koji nisu članovi istraživačkog tima. Sličan stav zauzet je i prema hiperprodukciji bezvrednih radova, zasnovanih na razglabanju „trivijalnih nalaza”. Posledica je bujanje domaćih časopisa niskog kvaliteta, svrstanih u kategoriju „koju evidentno ne zaslužuju”. Paradigmatično je da su se u takvom sistemu pomerenih vrednosti najbolje snašli akteri notorne afere „Indeks”, koji su „ostvarili kod ministarstva više ocene od bilo koje druge grupe u svojoj široj oblasti”.

Kao važan problem istaknuto je „nepravično i pristrasno” ocenjivanje naučnih rezultata. Smatra se da je ono „fundamentalni razlog odliva najkvalitetnijih domaćih istraživačkih kadrova”. Jedan od generatora tog procesa su „disertacije bez ikakve naučne vrednosti” kojima se reprodukuje „prosečnost umesto izvrsnosti”.

Ministarstvu se, navođenjem mnogobrojnih primera, zamera i što „rezultati vrednovanja nisu javno dostupni... kao da je reč o državnim tajnama”. Sledi duga lista zahteva i preporuka zasnovanih na uočenim slabostima, uz završnu konstataciju da se tokom čitave decenije sprovođena „politika ministarstva u vrednovanju istraživača najzad pokazala neuspešnom”, te da je taj neuspeh „posledica prekomerne liberalizacije sistema vrednovanja, a zatim i njegove kriminalizacije”.

Na tužno stanje u srpskoj nauci ukazuju primeri navedeni u prikazanom otvorenom pismu, ali bar u istoj meri i više od 400 komentara koji ga prate. Oni su ne samo izraz podeljenosti stavova naučnih radnika već i neprijatno jasan pokazatelj njihovih lutanja, gorčina, netrpeljivosti i odsustva vizije.

Ogromnu većinu komentara odlikuju skepsa i rezignacija. Tipični komentari se svode na konstatacije da je peticija „skup lepih želja”, da je teško znati „kome se može verovati da pravično i dosledno sprovodi predložene mere”, te da „ne možemo mi van konteksta društva u kome smo”.

Energična manjina se zalaže za mere kakve postoje na zapadu, recimo: „Za sitne plagijate zabrana pristupu fondovima od tri do pet godina, a za ozbiljnije trajna zabrana bavljenja naukom o trošku poreskih obveznika”. Naš čovek iz SAD poručuje da se tamo za falsifikovanje naučnih rezultata ide u zatvor. Tu je i lament da za oporavak nedostaje „malo građanske hrabrosti”.

Razlike između naučnih radnika, zavisno od sopstvenih kvaliteta, ali i pripadnosti fundamentalnim ili primenjenim naukama, univerzitetskim ili vanuniverzitetskim naučnim sredinama i, posebno, pojedinim disciplinama, razlog su što nadležni, čak i kada bi hteli, ne mogu da ispune sve njihove međusobno suprotstavljene želje i interese. Na naučnicima je da se prvo slože kuda i kako dalje. Nije realno očekivati ni da bi nametanjem sistema vrednosti optimalno primerenog lokalnim uslovima dostigli svoje evropske kolege (bez obzira na svu patriotsku retoriku), ali bi bar učinili da se ne povećava jaz između nas i sveta.

*Profesor univerziteta