Rivalsko partnerstvo

NEFORMALNE FORMALNOSTI: Samiti najuticajnijih lidera sveta počeli su pre 32 godine, kao realizacija ideje tadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita i francuskog predsednika Žiskara d’Eestena. Zamisao je bila da to bude forum za neformalne konsultacije o najaktuelnijim problemima. Prvi, održan u Rambujeu, banji nedaleko od Pariza, bio je u stvari skup G-6.

Šmit danas misli da su se od tada ovi skupovi "degenerisali". "Nekada nam je za sastanak bila dovoljna jedna dnevna soba, a Džordž Buš je sada poveo hiljadu ljudi." Po Šmitu, nekadašnji neposredni razgovori uglavnom su zamenjeni beskrajnim ceremonijama i foto-seansama. Ukratko, "sada je to samo medijski cirkus".

Taj "cirkus" koštao je nemačku vladu sto miliona evra, u šta je uračunat i trošak za 12 kilometara čelične ograde sa bodljikavom žicom koja je učesnike 33. samita štitila od 10.000 antiglobalista. Naravno, i demonstranti su, u pauzama između dva okršaja sa oko 16.000 policajaca, morali nešto da jedu i piju, pa se deo vratio lokalnoj ekonomiji. Ali najbolje je valjda prošla jedna lokalna pivara, koja je za ovu priliku napravila 10.000 litara specijalnog "samit piva", sa 6,8 odsto alkohola. Kažu da su ga najviše kupovali policajci, navodno za uspomenu.

VRUĆE–HLADNO: Globalni dogovor o strategiji za suočavanje sa globalnim zagrevanjem bio je jedan od prioritetnih tema skupa. S razlogom, jer zemlje G-8, sa 14 odsto svetske populacije, proizvode 47 odsto ugljen-dioksida zbog kojeg planeta počinje da se pregreva. Tu je nekakav dogovor postignut, ali ne pre nego što su svi učesnici prošli kroz režim vruće–hladno, od prvobitnog američkog odbijanja da u tome učestvuje, do konačnog pristanka da bude deo toga.

Kompromis o klimi koji je na kraju isposlovan podrazumeva da nisu definisani ciljevi za ograničavanje CO₂, ali jesu se svi saglasili da je svrha procesa da se do tih ciljeva dođe. Po poznatom aforizmu da je "cilj našeg puta da nađemo put do našeg cilja"…

PUTINOV KONTRAUDAR: "Kec iz rukava" koji je ruski predsednik Putin izvukao na sastanku sa Džordžom Bušom, ponudom da umesto da grade raketni štit u centralnoj Evropi, Amerika u iste svrhe koristi ruske instalacije u Azerbejdžanu, pokazao je da Rusija zna šta hoće i šta neće, a da je njena diplomatija više nego sposobna da to formuliše. Zapad kao da počinje da shvata da potcenjivanje i ignorisanje Rusije nije svrsishodno, bez obzira na to da li skorašnju retoriku Moskve ocenjivao kao "povratak hladnog rata" ili "praznu pušku".  A što se Amerike tiče, sve je jasnije da se i ona sama mora suočiti sa konsekvencama svoje spoljne politike "sile bez obzira", bilo da je reč o Iraku, Iranu, Rusiji ili Kosovu.

Na kraju, posle susreta Buša i Putina u Hajligendamu, a pre njihovog novog ćaskanja početkom jula u Mejnu, kad se američko-ruski odnosi očiste od jakih metafora, onda se svode na jedno:  u obostranom interesu, oni mogu da budu samo odnosi "rivalskog partnerstva".

TRIJUMF MERKELOVE: Među važnim rezultatima samita je i potvrda da kancelarka Angela Merkel stasava u lidera velikog formata. U ulozi domaćina postigla je maksimum mogućeg kad je reč o kompromisima među elitom G-8. Samit zato nije bio samo događaj za Nemačku, nego i njen lični trijumf.

Porast njenog spoljnopolitičkog ugleda – nikome nije promaklo da je novi francuski predsednik na dan svog ustoličenja odleteo da je poseti – počinje da donosi dividende i na unutrašnjem planu: čak 70 odsto Nemaca misli da ona dobro obavlja svoj posao, pa ne bi trebalo da bude iznenađenje ako "devojčica" nemačke politike trijumfuje i na izborima 2009.