Majlerova igra sa Đavolom

Božji ratovi sa Sotonom očigledno ne daju mira Normanu Majleru, kontroverznom ali svetski slavnom američkom piscu.
Jer, u razmaku od tačno deset godina ćutanja i neobjavljivanja, napisao je dve knjige čiji se junaci nalaze na potpuno dva različita pola onoga što, u oba slučaja, određuje čovekovu prirodu.
Jedan junak je Isus Hristos, a drugi je – Hitler.
Prvi je nastao 1997. godine, i lik je Majlerovog romana "Jevanđelje po Sinu Božjem" (na srpskom je objavljen 1998. u izdanju BIGZ-a i prevodu Nade Ćušić); drugi je roman "Zamak u šumi" (The Castle in the Forest, 467 strana), štampan krajem januara, u izdanju Rendom hausa, Njujork.

Završavajući "Jevanđelje po Sinu Božjem", Majler je 1997. napisao da se Božji ratovi sa Đavolom pogoršavaju: "Izgubljene su velike bitke. U poslednjem veku ovog drugog milenijuma bilo je holokausta, požara i kuga gorih od svih ranijih." Očigledna želja da uđe u samo središte tog užasa dvadesetog stoleća, nagnala ga je da knjigu koja će uslediti posveti Adolfu Hitleru: krenuo je frojdovskim putem, od Adijevog, kako "tepa" Adolfu, ranog detinjstva do njegove rane adolescencije. I, istog časa podelio podelio kritiku i čitaoce, i naljutio Jevreje u Nemačkoj.

Incestuozni otac

"Zamak u šumi" govori, u stvari, o Hitlerovoj porodici i ocrtava obrise porodičnih korena iz kojih se kasnije u Adolfovom liku otelotvorilo zlo kakvo civilizacija ne pamti. U ništa manjem obimu to zlo počiva u liku Adolfovog oca, Alojza, pasioniranog pčelara kome Norman Majler pripisuje seksualnu devijantnost i kroz lik naratora, bivšeg nacističkog obaveštajca koji se izjašnjava kao Đavolov izaslanik – znači sam Đavo, insinuira incestuoznost. Alojz Hitler je, ako je verovati Majleru, Adolfa dobio iz braka sa svojom kćerkom, što već ukazuje na kasniji, ne samo pretpostavljeni već stoprocentno sigurno bolesni um sina.

Kritičari gotovo svih američkih novina, od "Njujork Tajmsa", dabome, do "Pablišers Viklija" ocenjuju "Zamak u šumi" u velikom rasponu: kao roman u kojem Majler dokazuje svoju izuzetnost, ali i roman u kojem pisac ugađa sopstvenim sklonostima. Narator, sam Đavo, sugeriše da je Adolf Hitler u godinama u kojima se formira ličnost, praktično preuzeo matricu ponašanja svoga oca koji je imao čeličnu, surovu i tvrdoglavu volju. Neko mora da bude uništen da bi drugi preživeli, a prestrašeni pas će još više voleti svoga gospodara, samo su neki od nauka kojima se mladi Adi učio tokom ranog detinjstva, i koje će, na užasan način preneti u arijevski eksperiment.

Ipak, glavna tema ovog romana jeste stalna Majlerova preokupacija: zlo kao neuništivi deo čovekovog bića, i uzroci koji u čoveku stvaraju otuđenost, a potom socio- i psihopatu. Nije ni čudo što je onda narator sam đavo, primetiće jedan od kritičara, zaključujući da pisac nije toliko ušao u Hitlerovu ličnost koliko je ona zaposela njega.

Iz te perspektive, Majler govori o banalnosti zla, što je posle knjiga, prvenstveno Hane Arent, koje to odgonetaju i besprekorno definišu, u 21. veku vrlo teško uspešno poentirati. Ne samo u esejistici već posebno u beletristici koja dolazi posle ovakvih dela, neophodno je čitaocu pružiti nešto više od pukog zaključka da je čoveka koji čini zlo sam đavo naterao na to.

Protest jevrejske zajednice

Takvi zaključci iz pera velikana američke književnosti, u 21. veku izvučeni iz psiholoških spekulacija i bespogovorno vezanih za Frojda kao da psihoanaliza nije krenula ni korak dalje, nisu dovoljni da pruže potpuno uživanje čitaocu. Zato je, verovatno, Rut Frenklin u "Novoj Republici" bila isprovocirana da upita: "Kako li je samo inteligentni i originalni pisac kao što je Norman Majler, pošto je proučio čitavu biblioteku knjiga, uspeo da  iz toga stvori površnu, uvrnutu i konačno potpuno glupavu viziju Hitlera u ovom romanu?".

Od ovoga samo je korak potreban pa da se za Majlerovu  romansijersku biografiju mlađanog Adolfa zainteresuju "drugi" u istorijskoj, stvarnoj priči Adolfa Hitlera. Tako se odmah po izlasku "Zamka u šumi" oglasio, u Nemačkoj uticajni, Centralni jevrejski savet koji je preporučio piscu da konačno ostavi na miru istoriju diktatora.

"Umetnicima se ne može zabraniti da se bave Hitlerom, ali umetnost nikada neće moći da shvati taj fenomen – pre će poslužiti kao zabava i uneti nemir", izjavio je potpredsednik ove organizacije Salomon Korn, dodajući da svaki ko krene u ovu temu mora prethodno pažljivo da razmisli o svojim pravim namerama, preneo je "Gardijan".

Majler misli sasvim drugačije: odbivši insinuaciju da pisanjem o pozadini Hitlerovog života pokušava da objasni Treći Rajh i istrebljenje Jevreja, on tvrdi da je, budući da to istorijske i dokumentarne knjige nisu uspele, sada na literaturi da se istoriji približi na jednom, potpuno drugom i drugačijem nivou. "Hitler prevazilazi ljudsko shvatanje zla. Za mene je jedini odgovor na njega postojanje đavola… Hitler je najveće đavolovo delo protiv Isusa Hrista."

To Majlerovo objašnjenje nije, međutim, uspelo da uveri ni nemačke kritičare koji su se u "Špiglu" i "Zidojčecajtungu" pridružili negativnim ocenama. U Nemačkoj je, mora se reći, u ovom času Hitler posebno bolna tema koju umetnici vrlo pažljivo "otvaraju": počelo se sa prvim, ikada urađenim nemačkim filmom, komedijom "Moj firer" koja je ušla u bioskope i u kojoj je Hitler predstavljen (kritičari kažu ozbiljnije nego kod Majlera) kao neurotičar.

Uprkos svemu, Majler je u svom stilu dosolio kritičarima. Izjavio je da želi da napiše drugi deo Hitlerove biografije, u kojem bi se pozabavio Adolfovim zrelim godinama.