Uskrsnuće arheološke fikcije

Na prelomu vekova, posebno ovih milenijumskih godina, oko prelaza u XXI vek kao prologa radikalno menjajućoj eri Vodolije, neizvesnost budućnosti manifestuje se, pored ostalog, i kroz masovni eshatološki memento, koji, u uslovima informacionih tehnologija globalnog sela, poprima parametre medijskog potopa biblijskih razmera. Nauka, kao religija novog doba, nudi iluziju razumljivosti, digitalno pretačući nekadašnje vreme čuda, mističnih znakova i smaka sveta u savremenu terminologiju epohalnih otkrića, raznolikih analiza i globalnog otopljenja. Skidanje sedmog pečata sa "istorijskih" zavera, skovanih valjda u pravreme od nekih dalekovidih urotnika, dostupno je svakodnevno, "u udarnom terminu", komfornim pritiskom na dugme daljinskog upravljača.

U takvom duhu vremena može se tumačiti i "otkriće" navodne Hristove grobnice, nedavno predstavljeno na američkom kanalu Diskaveri, u formi pseudodokumentarne reportaže "Izgubljena grobnica Isusova", u režiji Simhe (hebrejski sreća) Jakobovićija, rođenog Izraelca rumunskog porekla koji živi u Torontu, i u izvršnoj produkciji holivudskog oskarovca Džejmsa Kamerona. Priča, pritom, nije čak ni nova za medije, pošto je 1996. godine prezentovana u londonskom Sandej Tajmsu, kao i kratkim dokumentarcem na BBC-ju, ali tada, izvan konteksta globalne milenijumske nesigurnosti, kasnije nesumnjivo osnažene znakovitim terorističkim udarima i potencijalnim pandemijama (ptičjim gripom), nije imala većeg odjeka.

Brzi profit

Emisija o Isusovoj grobnici, kao i njene kopije B-produkcije koje će uslediti, dolazi na plodan teren (čitaj tržište) godinama tretiran bestselerima o "skrivenoj istini", naravno u ekskluzivnom posedu konstantno rastuće grupe odabranih, vezanoj za inscenirano uskrsnuće Hrista, njegovu ženu i potomke, u hibridnom žanru religijskog fikcionog trilera. Istini za volju, gotovo je izvesno da su postojala i da postoje inicijacijska društva koja u ovu tezu ozbiljno veruju.

Reportaža je produkcijski izvanredno smišljena mešavina arheološke avanture, forenzičarske krimi-serije, novozavetnog kvaziistoricizma i teološke kontoverze, te je njen uspeh da ustalasa duhove profesionalno odrađeno remekdelo, koje je ostvarilo očekivani brzi profit (milionski auditorijum na Diskaveriju, nebrojene posete internet sajtu, i prateća knjiga Simhe Jakobovićija i Čarlsa Pelegrinoa The Jesus Family Tomb: The Discovery, the Investigation, and the Evidence That Could Change History, koja se za samo dva dana našla u vrhu liste svetskih bestselera). Uprkos, nažalost odavno dominantnom, medijskom zlatnom pravilu da ne treba činjenicama kvariti dobru priču, osvrnimo se, ipak, na par činjenica.

Grobnica o kojoj je reč, tačnije grobna komora u formi veštačke pećine usečene u lokalnoj mekoj krečnjačkoj steni, otkrivena je slučajno, probijanjem njenog krova buldožerom, krajem marta davne 1980. godine, prilikom građevinskih radova u istočnom Talpiotu, predgrađu Jerusalima. Grobnicu je prvi ispitao izraelski arheolog Eliot Braun, kolega i blizak prijatelj autora ovog teksta, a prioritetnim iskopavanjima u cilju zaštite je neposredno rukovodio pokojni Jozef Gat. Zaprečni kamen, koji je blokirao ulaz u grobnicu, očito je još u starini uklonjen, pošto nije nađen.

Grobnica je imala spoljno dvorište, predvorje i grobnu odaju, nepravilno pravougaone osnove 2,3 x 2,3 m, iz koje se pružalo šest grobnih ćelija sa lučnim svodom. U njima bi pokojnici bili primarno sahranjeni, da bi vremenom, nakon prirodnog procesa dekarnacije, njihove kosti bile sakupljene i sekundarno sahranjene u osuare (kosturnice isklesane od krečnjaka, slične kutijama, dimenzija oko 60 x 25 x 30 cm). Procenjeno je da je grobnica, koja je imala i dva arkosolijuma (niša natkriljena lukom), približno sadržala ostatke 35 pokojnika, od kojih 17 sekundarno sahranjenih unutar deset pronađenih osuara. Na podu i u ispuni grobnice nađeni su fragmenti keramike iz Irodovog perioda, a definisana je kao počivalište tri do četiri generacije, u rasponu od kraja I veka pre naše ere, do oko 70. godine naše ere.

Osuari su preneti u Rokfelerov muzej u Jerusalimu, gde se nalazi jedan od depoa Izraelskog odeljenja za starine. Preliminarni izveštaj je u stručnoj periodici na hebrejskom objavio J. Gat 1981, sami osuari objavljeni su u monografiji Levija Jichaka Rahmanija 1994, a nalaz u celini objavio je Amos Kloner, i sam učesnik u prvobitnom istraživanju grobnice, 1996. godine (A Tomb with Inscribed Ossuaries in East Talpiyot, Jerusalem. Atiqot 29: 15-22).

Na šest od osuara bila su urezana imena pokojnika, dok su četiri bila bez natpisa. Urezana imena su: Marija (latinska forma imena, ali napisana na hebrejskom), Matej (na hebrejskom, sa sličnim natpisom i unutar osuara), Josi (na hebrejskom), Isus (?) sin Josifov (Ješua bar Jehosef, na aramejskom), Marijamenu gospodarica ili, radije, Marijamenu i Marta (na grčkom), i Juda sin Isusov (Jehuda bar Ješua, na aramejskom). Čitanje nekih od ovih imena, uključujući i Isusovo, kao i kod mnogih drugih epigrafskih spomenika, je predmet oprečnih mišljenja. Dodajmo, da postoji i jedan raniji nalaz osuara sa istim natpisom Isus sin Josifov, kao i grobnica u Betaniji, koju verski turisti i danas posećuju, sa natpisom Marija, Marta i Lazar.

Prema autorima Diskaverijeve 90 minuta duge emisije, kojima teško da se išta može zameriti pošto evidentno nisu arheolozi, paleografi, teolozi ili etičari, već profesionalci iz šoubiznisa, u pitanju su devica Marija majka Isusa Hrista, rođak Matej, Josi brat Isusov (činjenica je da se Isusova braća i sestre pominju u Jevanđelju po Marku 6, 3), sam Isus Hrist, Marija Magdalina (hipotetički identifikovana Marijamenu) žena Isusova, i Juda sin Isusa i Marije Magdaline. Ključni arument, koji navodno upućuje na Isusovu porodicu, je statistička verovatnoća od 600:1 da se grupa od ovih šest imena pojave zajedno.

Arheološka estrada

Oponenti barataju kalkulacijom od 1:10000 da u pitanju nije Isusova grobnica. Obe statistike imaju naučnu težinu koliko i poznata računica srednjevekovnih mislilaca o tome koliko anđela staje na vrh igle. Na stranu, da se u izvorima, čak ni apokrifnim, nigde ne pominje rođak Matej, niti da je Isus imao decu.

Uz to, pridodata je DNK analiza, rađena u Kanadi, ostataka iz navodnih osuara Marije Magdaline i Isusa Hrista (rezultat je da nisu u krvnom srodstvu ergo bili su muž i žena), koja je, u kontekstu nepostojanja banke uporednih DNK podataka, kontaminacije i mešanja ostataka više pokojnika u osuarima, teško uverljiva čak i genetičkim laicima. Nije sasvim jasno kada i sa kojih ostataka su uzorci uzeti, pošto je, usled verskih običaja, u Izraelu praksa da se arheološki nalazi pokojnika sahrane na groblju. Izvoznu dozvolu za iznošenje ove vrste bioloških uzoraka iz Izraela je, praktično, nemoguće dobiti.

Najzad, patina na osuarima iz Talpiota je, prema filmadžijama, identična patini na osuaru sa aramejskim natpisom Jakov sin Josifov, brat Isusov, koji je 2002. takođe izazvao brojne polemike, čime se sugeriše mogućnost da i on izvorno potiče iz ove grobnice, i ujedno osnažuje statistika. Međutim, postoji fotografija pomenutog osuara snimljena 1976, četiri godine pre otkrića grobnice u Talpiotu, a natpis je dokazani falsifikat (tačnije, na autentični osuar dopisan je lažni natpis radi bolje prođe na tržištu antikviteta). Jakobovići je, gle slučajnosti, 2003. bio producent dokumentarca o ovom osuaru.

Fridrih Niče je Boga proglasio mrtvim, a milenijumski sindrom je omogućio "otkriće" njegove grobnice. Mada je arheološka estrada intenzivno eksploatisan fenomen (što nije nepoznato ni u Srbiji), filmom o izgubljenoj Isusovoj grobnici, nesumnjivo je globalno promovisan novi podžanr – arheološka fikcija.