Falstaf, slatka osveta

Čim se malo razgrne zavesa oko činjenica vezanih za nastanak i scenski život ser Džona Falstafa, nailazimo na paradoks. "Vesele žene vindzorske", čiji je on glavni lik, mnogi smatraju komadom koji je možda najviše ukorenjen u Šekspirovu Englesku s kraja 16. veka. Jedina Šekspirova komedija gotovo cela pisana u prozi, rableovskom i renesansno raskalašnom atmosferom krčmi i humora polusveta, bila je podjednako draga kraljici Elizabeti (koja je ovaj komad i naručila u čast obeležavanja dana Svetog Đorđa i Reda podvezice, kako se zove gostionica u ovom komadu) i njenim podanicima koji su pohrlili na njegovu londonsku premijeru, 23. aprila 1597.
Paradoks je što je osim u ovoj komediji vremenski smeštenoj u Englesku svog doba, Šekspir Falstafa iskoristio i kao epizodni lik u dva dela svoje istorijske drame o Henriju IV, čija se radnja dešava gotovo dva veka ranije.

Tako izlazi da je u vreme radnje "Veselih žena vindzorskih", trapavi debeljko Falstaf mogao imati barem 250 godina, pa i više. Ili je to, možda, bio Falstafov duh, parodija onog strašnog elsinorskog, pošto je već u Henriju V (napisanom, negde u to isto vreme, ili koju godinu kasnije), čija se radnja dešava oko 1400-i- neke, Šekspir defintivno "ubio" svog miljenika, izvestivši o njegovoj "lepšoj smrti" kroz usta bivše krčmarice Žurke koja veli da je umro "u početku  oseke",  uznevši se "u Arturovo naručje" (to jest, umesto na nebo, kod Avrama, u mitski svet Artura i vitezova okruglog stola).

Tvorcu legendarnog "kovčega ćudi", ili "ogromnog meha vina", kako Šekspir, između ostalog, tepa svom ljubimcu (prvobitno nazvanom Džon Oldkasl, prema istorijskoj ličnosti, vitezu koji je obešen i spaljen 1417. kao jeretik, da bi ga posle pretnji uvređenih Oldkaslovih potomaka preimenovao u Oldkaslovog savremenika, takođe viteza i ratnika Džona Falstafa), taj anahronizam nije nimalo smetao, kao ni gledalištu. Moguće je, da je kao preduzimljiv pozorišni menadžer, koji je na početku karijere iznajmljivao scensku odeću i time zgrtao pare, hteo da prođe jeftinije i iskoristi isti kostim i isti lik u dva vremenski udaljena komada? Ili je, shvativši kako publika u Falstafu prepoznaje karikaturu već počivšeg pisca Roberta Grina što se Šekspiru nekoliko godina ranije zamerio, zlurado hteo da produži svoju slatku scensku osvetu?

Pogotovo što nije bila jedina. Naime, Šekspir je u "Veselim ženama vindzorskim", po mnogima, i kroz lik sudije Plitkoumića, ismejao svog ljutog progonitelja iz Stratforda, ser Tomasa Lusija, što tračevima potkovanoj publici nije moglo da proakne. Onog istog Lusija na čija je imanja upadao sa prijateljima radi krivolova na jelene, a ovaj ga prekomerno kažnjavao, čime je Lusi, možda posredno kumovao Šekspirovom odlasku u London i njegovoj potonjoj karijeri i slavi.

Dokazi za obe pretpostavke zasnivaju se na prepoznatljivim detaljima u samom komadu. Robert Gin je, kažu, osim što je bio učen pisac, bio poznat kao kafanski čovek, prevarant, pijanac, koji je napustio svoju ženu Dol (Falstafova bludnica Doli Sekadaša!), i počeo da se druži sa polusvetom kurvi i razbojnika po Istčipu, nedaleko od Londonskog mosta. Grinov pesnički jezik bio je pun neumerenih preterivanja, baš kao i Falstafov u Šekspirovom komadu. Onako kitnjast kakvim je nazvao Šekspirov, u svom pamfletu "Grinov groš pameti kupljen po ceni od milion kajanja". U kojem je, uzgred, ne imenujući ga, optužio ovog pisca, "binotresca" , da je "vrana skorojević koji se kiti našim perjem" (teške reči, optužba za plagijat!) koji piše bombastičke blankverse.

U knjizi "Vil iz Stratforda" (PortaLibris 2006) najfascinantnijoj knjizi našeg vremena o Šekspiru, njegovom vremenu i ljudima, Stiven Grinblat prihvata pretpostavku da je Grin tražio od Šekspira pare na zajam, ali ga je zelenaš Vil odbio, što je prevršilo meru. Grin mu je osvetnički uzvratio "Grošem pameti", a Šekspir njemu još žešće, ovom komedijom, onda kad je Grin već pet godina bio mrtav.

Ili, je to, ipak, bilo zakasnelo pokajanje? Jer, kaže Grinblat, "Šekspirova darežljivost je estetska, nema veze s novcem. On je Grinu poklonio neprocenjiv dar – pretvorio ga je u Falstafa".

Lik koji po mnogima ovaploćuje princip Radosti života, čiji je dionizijski moto "Dajte mi čašu vina", prvi put je zaigrao na domaćoj sceni 1952, u istom ovom Narodnom pozorištu u Beogradu (oba Henrija IV) gde ga, evo, pedeset pet godina docnije, ponovo oživljuje Milan Gutović, u raskošnoj predstavi "Veselih žena vindzorskih" u režiji Jiržija Mencla.