Moćni dah slobode

Mediji ga često proglašavaju Vranjancem. Ne buni se, znajući da je istina drugačija. Jug Radivojević rođeni je Beograđanin, a Vranje mu je zavičaj. Pozorišni reditelj i asistent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu skoro isto vreme proveo je i u jednom i u drugom gradu. Na toj geografskoj klackalici formirao se njegov umetnički i životni mentalitet.
Imao je dva meseca kada su ga preselili u Vranje i osamnaest godina kada se vratio u Beograd. Početkom devedesetih, reditelj se lako prilagodio okruženju porodične kuće u Krnjači.

U naselju Sutjeska, što može da deluje nestvarno, brzo je  pronašao idealnog saveznika za stvaralaštvo i umetničku harmoniju. Posle napornih studentskih vežbi, žamora i galame koja se širila po fakultetskim hodnicima, za njega je to naselje bilo više od običnog mira i tišine. Prostor za slobodnu misao, pročišćenu samoću i spoznaju. Oni koji dobro poznaju ovog južnjački temperamentnog reditelja ne preskaču da istaknu kako je to godinama bio i skriven prostor za vesele žurke beogradske.

Boraveći tu, Radivojević po tekstu Petra Handkea režirao je "Pravda za Srbiju". Kada se vratio iz vojske, dvorište u Krnjači zatekao je puno vode. Dvospratna kuća od tada čeka, spremna za rušenje, a za miljenika pozorišne publike i kolega počinju podstanarski dani.

Arena za gladijatore

Uvek je, kaže, tražio delove grada koji liče ili na planinske vence ili, pak, imaju atmosferu Mediterana izbegavajući centar grada. Međutim, dogodilo se suprotno. U poslednje vreme počeo je da mu se približava. Danas je Jug Radivojević u Kosovskoj ulici. Tamo gde je jasno vidljiva nit umetnosti, politike i novca.

– Još nisam siguran. To su moje velike unutrašnje dileme – da li život usmeriti ka centru grada ili se skloniti na periferiju. Trenutno sam u Kosovskoj ulici i tu sam zadovoljan. Posmatrano sa praktične strane, život u centru čoveku smanjuje broj stresnih situacija. Kosovska pruža takoreći privilegiju da mogu bilo gde da krenem i stignem na vreme. Kosovska je znamenita beogradska ulica. Omeđena je važnim državnim institucijama, istorijskim spomenicima. Na početku, pored hotela "Union", nalazi se Muzej Kinoteke. Jedno od malobrojnih preostalih mesta za filmske sanjare i romantičare. Već pored "Borbine" štamparije, ulica, čini se, dobija bučniji, užurbaniji ton. Kao da opominje na ujedinjenu moć tržišta najnovijih vesti, novca i krupnog kapitala. Tu je donji ili sporedni ulaz u nekadašnju Saveznu skupštinu, sada Doma Narodne skupštine. Surova arena za političke gladijatore sa velikim interesima. Za poražene i neposlušne, kazna je spremljena. Ne može da ostane neprimećeno kako na korak od tog najvišeg zakonodavnog tela prkosi mladost. I  kada svake jeseni stoji u dugačkom redu ispred knjižare na uglu sa Palmotićevom. I kada u obližnjem kafiću razmenjuje pogled, nežan dodir. Stvaran život ima eruptivnu snagu, koja je jača od svakog paragrafa, zakonskog rešenja, od bilo koje realne i nametnute politike. Za mene je Kosovska, pogotovo u večernjim satima, najlepši obelisk Crkve svetog Marka. Njena putanja završava se i utapa u žestoku dinamiku Takovske ulice. Zgrada u kojoj stanujem smeštena je upravo u tom delu. Izgrađena je dvadesetih godina prošlog veka. Reč je o fantastičnoj unutrašnjoj arhitekturi sa visokim plafonima. Nebriga za spoljašnjost, nažalost, ogromna je. Zaboravljen je kolektivni učinak. Danas je teško ljude animirati za bilo kakvu opštu stvar. Svi su zavijeni u ruho individualnog, što nije uvek dobro – ističe Radivojević čija je najnovija predstava "Krčmarica Mirandolina" već postigla zapažen uspeh.

Neodgovornost bode oči

– Dan traje dvadeset četiri časa i postoje određeni problemi zbog kojih su ljudi, s pravom, nezadovoljni. Ono što meni smeta jeste nedostatak odgovornosti za započete radove. Nisam siguran da ih planiraju u odgovarajuće vreme. Setite se samo Nemanjine ulice i koliko juče Autokomande. Tako nešto je nedopustivo. Takođe, nije mi sasvim jasno zbog čega u Beogradskoj areni nema više sportskih događaja. Koncerti i ostali spektakli su svakako prihvatljivi, ali neprihvatljivo je da ona u potpunosti promeni svoju namenu. Zato, prihvatam inicijativu da Arena ponese ime profesora Aleksandra Nikolića – odlučan je naš sagovornik.

– Beograd jeste velegrad. Bez obzira na promenu strukture stanovništva, uspeo je da očuva snagu i balkansku vitalnost. Beograd ima moćni dah slobode. S druge strane, svi smo mi različiti – od vaspitanja do nivoa obrazovanja. Očekivanja od života nam se razlikuju. Ali, ono što je bitno jeste da u ovom gradu postoje različita mesta. U njima čovek može da se pronađe u svakom emotivnom trenutku, tužnom ili radosnom. Bilo da hoće da pronađe zaklon od ljudi ili možda traga za svojom suštinom – uočava Jug Radivojević.