Lako je biti Srbin među Srbima

Cernica, Kololeč, Ranilug – Duše ljudi, koje je sudbina odlikovala da budu krajputaši nekadašnje Lazarije, tla na kome je kršten knez Lazar, danas žive okruženi albanskim življem i mnogobrojnim novoizgrađenim džamijama. Za Bosce, Bušince, Kololeč, Berivojce, Boljevce, Paralovo i Cernicu borci za ljudska prava, veliki pregovarači i značajne diplomate u Savetu bezbednosti nikada nisu ni čuli. Ali, oni dobro znaju za njih. Ne samo da znaju već, kako reče Mara, u svojim tridesetim išarana sedim vlasima od cerničkih muka, ovih dana niti im se jede, niti im se spava, već sa nevericom iščekuju krajnji sud.

Namernik iz preostalih 85 odsto teritorije Srbije da bi došao mora da bude spreman na brzu vožnju uz policijsku pratnju kroz krajolik koji je nekada prepoznavao po poljima bogatim žitom i domaćinima uvek spremnim da ugoste slučajnog putnika. Sada mu u brzini kroz autobuska okna samo promiču sjajnobeli minareti, neomalterisane višespratne kuće i mrki pogledi novosedelaca.

Ipak, neminovni osećaj sopstvene nelagode odmah se zaboravlja u prvom susretu sa decom, čiji je jedini sinonim za detinjstvo reč – geto. Kutija sa slatkišima i igračkama mališanima iz Bušinaca dovoljan je razlog da zahvale Bogu.

"Oče naš, što si na nebesima, da se slavi ime Tvoje, da bude ...", oduzme svakog posetioca koji je želeo da bar za trenutak ulepša život malih boraca za opstanak. Molitva dvadesetak mališana ozbiljnih lica paralisala je devojke i mladiće koji su im ovih dana iz prestonice doneli poklone.

Mališani, kao i njihovi roditelji, sa strahom očekuju šta će se sa njima desiti narednih meseci. Zvonimir Stojanović, kako kaže, spreman je čak da krene i preko brda. Brda, s kojih ih danas posmatraju komšije Albanci. Posmatraju onih dvesta metara ulice u kojoj žive dvestotinak Srba.

– Ne znam kakva će odluka da bude. Kakva god da bude, Albanci su već dobili svoje. Sada nas je dvesta koji ne smemo da mrdnemo odavde, a bilo nas je sedamsto i to u celom selu. Međutim, ako zvanično proglase nezavisnost, meni više nema života ni na ovih dvesta metara. Sada nas ne diraju, jer nisu ludi, znaju da se odlučuje u njihovu korist. Ali, kako će biti prvog dana nezavisnosti – pita se Zvonimir i na mnogobrojne izjave srpskih političara sa uzdahom kroz zube cedi: "Ma, lako je biti Srbin među Srbima".

Odluka o statusu Kosmeta pritiska svakog krajputaša Lazarije kojima niko direktno ne kaže da se sele. Ali, kako kaže Zoran Krstić, iz nevladine organizacije "Dečja radost", ima li rečitijeg upozorenja od obešenog psa o šljivu, kojeg je u njihovom dvorištu zatekla njegova osamdesetogodišnja majka.

Kako će svet, "velike sile", presuditi? Hoće li biti nezavisno Kosovo i Metohija ili je to već? Da li je to 15 odsto Srbije i hoće li ta zemlja naša i naših predaka, na kojoj smo se svi mi rađali, umirali, začinjali svako na svoj način, ostati naša i na papiru? Pitanja su o kojima se ovih dana lome koplja na političkim scenama. Ali, za devojke i momke iz Saveza studenata Beograda to nisu samo pitanja o kojima razmišljaju i kao većina raspravljaju, već su svoju brigu i dilemu potkrepili konkretnom akcijom.

Kako kažu, politika ih ne zanima već samo ova deca koja žive okružena albanskim selima, deca koju policija do škole prati, čije detinjstvo koje nije ispunjeno smehom već strahom. Ljiljana, Goran, Marijana, Ivan, Mihajlo, Damir, Kosta, Ivana, Dušan i Sanja, studenti Više turističke škole, Učiteljskog, Medicinskog, Građevinskog fakulteta, mesecima su obilazili i kucali na vrata mnogih firmi kako bi sakupili novac za slatkiše, garderobu i školski pribor kojima su obradovali ovu decu. Decu čije sunce je okruženo tamnim krugom, a svakodnevica nije obojena smehom, veseljem, bezbrižnim detinjstvom, već borbom za opstanak, usamljenošću i strahom.

I kako dodaju ovi mladi ljudi velikog srca, pokloni su sitnica koja je ovoj usamljenoj deci, čija je budućnost neizvesna, na trenutak vratila osmeh na lica i radost u srca. Simbolični dar da znaju da ipak ima i onih koji zaista misle na njih.