O pomilovanju

Kada je u medijima objavljeno da je predsednik republike oslobodio od krivičnog gonjenja, „abolirao” (lat. abolere – ukinuti, izbrisati), bivšeg i novopostavljenog istaknutog sportskog radnika (D. Dž), „objektivna sportska javnost” i „ljubitelji fudbala” uskliknuli su: konačno, to je pravda! Bilo je, doduše, podosta i onih drugih (i sam sam međ’ njima) koji su se iznenađeni zapitali: zar se to radi „usred” sudskog postupka?

Prethodni predsednik republike takođe je iskoristio svoje ustavno ovlašćenje na pomilovanje i oslobodio od krivičnog gonjenja g. M., slikara (neki kažu i molera) iz Valjeva (2010). I to od „policijske i javnotužilačke šikane”, kao „zaslužnog borca protiv Miloševića” i „petooktobarca”. Bivši predsednik se, pretpostavljam, rukovodio time da je toredak izuzetak kojim se ne krši načelo pravednosti i pravne jednakosti građana. Naprotiv, jedan od nas je zasluženo čak jednakiji od ostalih.

O čemu se tu radi gledano kroz prizmu najvišeg pravnog akta? Po Ustavu, predsednik republike „daje pomilovanje” (čl. 112 Ustava). On vrši (manji) deo izvršne vlasti, a samostalno javno tužilaštvo i nezavisni sudovi su sudska grana vlasti. Te dve vlasti su odvojene, po načelu podele vlasti, i njihov međusobni uticaj je Ustavom sveden na minimalnu meru. Jedan oblik mešanja izvršne vlasti u pravosuđe jeste ustavno pravo predsednika republike da praktično stavi van snage optužnicu ili izmeni sudsku presudu, aktom pomilovanja. To je izuzetna mera koja se retko primenjuje i to samo kada je nužno ispraviti neku očiglednu nepravdu (i sudije greše).

Oslobođenje od krivičnog gonjenja je (po Krivičnom zakoniku) jedan od oblika pomilovanja. Abolicijom, šef države, kao politički organ, staje na mesto javnog (državnog) tužilaštva i praktično odustaje od krivičnog gonjenja prema konkretnom licu. Razlozi za takvu predsedničku „metamorfozu” moraju biti izuzetni i bez sumnje pravični. Na primer, ako se okrivljeni goni zbog političkih ubeđenja. Stoga se ova mera primenjuje retko i samo u posebnim okolnostima. U suprotnom, ne bi nam biopotreban sud jer imamo šefa države.

Predsednik republike svojom voljom odlučuje da li će nekoga pomilovati. Ali pri tom mora da ima u vidu ustavne odredbe o podeli vlasti i jednakosti građana. Predsednik nije organ pravosuđa već politički predstavnik „državnog jedinstva”, izabran od građana. Te građane mora jednako i tretirati. Takođe treba da ima u vidu i da se na sudu ne dokazuje samo krivica nego i nevinost. Onoga koga abolirate uskraćujete u pravu da svoju krivičnu nevinost dokaže tamo gde je to jedino moguće, pred sudom, sudskom odlukom. Time se i njegovo pravo jednakosti krši jer nad aboliranim ostaje sumnja. Ako predsednik republike odluči da službeno objavi odluku o pomilovanju, ona će nam stajati kao znak da kod jednog lica nije sudski potvrđena ustavna pretpostavka krivične nevinosti.

Bez obzira na to za koga navijamo.

Slobodan P. Orlović*

*Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu